 | ПЕТАР С. ЈОВАНОВИЋ |
Рођен је у селу Добрача 1893. године, 25. фебруара по јулијанском календару, односно 9. марта по грегоријанском.. Након завршене гимназије у Крагујевцу 1912. године уписује студије на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Учествовао је као борац у Првом светском рату, стекавши чин подофицира-наредника, а потом и официра на Солунском фронту. Након демобилисања наставио је студије у Риму и Фиренци од маја до октобра 1919.
Дипломирао је на Физичко-географском одсеку Филозофског факултету у Београду 1920. године. На истом факултету, 1922. године, одбранио је докторску дисертацију „Прибрежни језерски рељеф београдске околине“. Још као студент (1919) постављен је за асистента Јована Цвијића у Географском заводу. Након дипломирања, једно време радио је као суплент Друге мушке гимназије у Београду,
После доктората, изабран је за доцента Филозофског факултета у Скопљу, где је основао Катедру за географију и Географски институт. У звање ванредног професора изабран је 1925, а за редовног професора 1932. године. У Скопљу је основао и Народни универзитет и био његов дугогодишњи председник. Такође, годину дана обављао је дужност градоначелника Скопља.
Године 1941, по наређењу окупационих бугарских власти, напушта Скопље и долази у Београд, али не учествује у настави на Филозофском факултету, већ се пензионише децембра 1942.
Након завршетка Другог светског рата учествовао у експертској делегацији ФНРЈ на заседању министара спољних послова у Лондону 1945. године и на Мировној конференцији у Паризу 1946. године.
Исте године враћа се у службу као редовни професор географије на Филозофском факултету у Београду.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је марта 2. марта 1946, а за редовног члана Српске академије науке 18. марта 1948. године. Заслужан је за оснивање Географског института „Јован Цвијић“ у оквиру САН 1947. године и био је први управник Института. Дужност генералног секретара Српске академије науке обављао је од 1948. до 1957. године.
Био је уредник Гласника Скопског географског друштва (4 свеске, 1925–1928), као и 13 свезака Зборника радова Географског института САН (1951–1957).
Био је члан Издавачког савета САН, члан Научног савета Етнографског института, члан Научног савета за хидроенергију „Јарослав Черни“, члан Научног савета Института за проучавање села САН, члан Председништва Академијског савета ФНРЈ и секретар секције за географију при Унеску.
Био је дописни и почасни члан Чехословачког географског друштва у Прагу и стални члан Националног комитета Географске уније за Југославију.
Његов главни научни допринос огледа се у оригиналном теоријском и методолошком проучавању флувијалне ерозије на уздужним речним профилима.
Аутор је 57 научних радова, међу којима се издвајају: „Загађени карст“ (1924), „О односу између језерских и речних тераса“ (1931) „Равнотежни профил и саобразни профил“ (1954), „ Утицај колебања плеистоценске климе на процес речне ерозије“ (1955).
Преминуо је у Београду 15. новембра 1957. године.