 | СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ |
Рођен је 3. децембра (21. новембра по јулијанском календару) 1869. у Новом Саду. Његов отац Владимир Јовановић (1833–1922) био је један од водећих идеолога либерала и Уједињене омладине српске, касније министар финансија, председник Српског ученог друштва (1883–1886), професор политичке економије на Великој школи. Као политички противник кнеза Михаила морао је да емигрира из Србије. Године 1872. породица Јовановић се враћа у Београд, где Слободан завршава основну школу и гимназију.
Слободан Јовановић је студирао на Правном факултету Универзитета „Лудвиг Максимилијан“ у Минхену (1886), затим на Факултету за државну науку у Цириху (летњи семестар 1887). Школовање је наставио на Правном факултету у Женеви где је дипломирао 1890. године. Након дипломирања, стручно се усавршавао на Слободној школи политичких наука (École libre des sciences politiques) у Паризу. Своје образовање допунио је касније и боравком у Енглеској током лета 1898. године.
По повратку у Београд, 1892. године, ступа у државну службу. Кратко време радио је у суду, а потом је пет година био запослен у Министарству иностраних дела Краљевине Србије (1892–1897). Током овог периода именован је за аташеа Посланства у Цариграду (1893/4). Године 1894. унапређен је у секретара 5. класе и одређен за шефа Пропаганде и деловођу Просветног одбора, саветодавног тела Министарства иностраних дела у националним, просветним и црквеним питањима српског народа у Старој Србији (Рашка, Косово, Метохија и Скопско-тетовска област) и Македонији (Јужној Србији).
Припадао је кругу оснивача политичког и књижевног листа Ред (1894) и књижевних часописа Српски преглед (1895) и Српски књижевни гласник (1901–1941), где је био дугогодишњи члан Уређивачког одбора. Такође, био је сарадник бројних листова и часописа, између осталих, Бранича, Архива за правде и друштвене науке и Политике .
За ванредног професора Правног факултета Велике школе изабран је 1897. године, редовни професор постао је 1900. Након формирања Београдског универзитета (1905) изабран је за редовног професора. Више од четрдесет година предавао је на Правном факултету у Београду (1897–1941), као професор Општег и посебног државног права. Био је декан Правног факултета (1903, 1909−1912) и ректор Универзитета у Београду (1913−1914).
У балканским ратовима и Првом светском рату Слободан Јовановић је обављао дужност шефа Ратног пресбироа Обавештајног одсека Врховне команде (до 1917). На Мировној конференцији у Паризу 1919. године био је председник Секције за међународно право Делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и њен представник у Комисији за ратну одговорност и санкције.
Такође, као правни експерт био је председник Комисије за израду Устава Краљевине СХС 1920. године.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1905. године, а за редовног члана 1908. године. У оквиру СКА обављао је дужност секретара Академије друштвених наука (1914−1925). За председника Српске краљевске академије изабран је 1928. године и на тој функцији остаје до 1931. године.
Био је дописни члан Југославенске академије знаности и умјетности (од 1927. године).
Тридесетих година 20. века објавио је Сабрана дела (1933–1936/40). Своје капитално дело о држави, које се надовезује на његову студију „О друштвеном уговору“, први пут је објавио 1906. године под насловом Основи правне теорије о држави. Књига ће доживети још три издања, са различитим допунама, а последње допуњено издање носи исти наслов као велико Платоново дело Држава (1936). Један од његових најзначајнијих уџбеника Уставно право објавио је 1907. године.
Са делом Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858) започиње његово системско излагање историје Србије 19. века, које ће трајати пуне две деценије и представљаће средишње место у његовом опусу. Осим националне историје, аутор је радова из историје европских држава, Енглеске, Француске, Немачке, Италије и Русије, као и из историје Сједињених Америчких Државa. У својим делима бавио се филозофијом државе и права, филозофијом политике и историјом политичке и правне филозофије. Анализирао је различите социолошке теорије и упућивао на становишта истакнутих социолога. Познат је и његов допринос проучавању књижевности. Први текстови које је објавио 1892. и 1893. биле су књижевне и позоришне критике. Из његове богате библиографије, поред поменутих, издвајају се и дела: Влада краља Александра Обреновића, Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Вођи француске револуције. Мирабо. Димурије. Дантон. Робеспјер и многа друга.
Био је водећа личност и главни оснивач Српског културног клуба који је започео рад 1937. године, истичући као главно поље свога деловања националну културу. Овај покрет посебно је био критички настројен према споразуму Цветковић–Мачек из 1939. године. Након 27. марта 1941. прихвата место другог потпредседника Министраског савета у влади Душана Симовића.
Са југословенском владом прелази у Лондон. Након пада Симовићеве владе (11. јануар 1942) образована је прва влада Слободана Јовановића, у којој је био председник Министарског савета до 26. јуна 1943. године. Такође, обављао је дужности министара унутрашњих послова и заступника министра војске, морнарице и ваздухопловства (11. јануар 1942 – 2. јануар 1943), као и министра иностраних послова (2. јануар 1943 – 26. јун 1943).
Након завршетка Другог светског рата пресудом Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије , 15. јула 1946. године, оглашен је кривим за кривична дела издаје и ратних злочина. Осуђен је на „казну лишења слободе с принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства”.
Наставио је живот у емиграцији у Лондону. Године 1950. изабран је за дописног члана француске Академије наука моралних (друштвених) и политичких (l’Académie des sciences morales et politiques), једне од пет академија Француског института (Institut de France).
Преминуо је у Лондону 12. децембра 1958. године. Слободан Јовановић је рехабилитован 2007. године. Његови посмртни остаци пренесени су у Београд 2011. године.