 | ДУШАН КАНАЗИР |
Родио се 28. јуна 1921. године у Мошорину. Основну школу и гимназију завршио je у Новом Саду. Године 1939. уписао се на Медицински факултет Универзитета у Београду. Ратне године проводи у Новом Саду и Сегедину, где привремено уписује Медицински факултет. Током 1944. и 1945. године ради у болници у Новом Саду, а потом као стипендиста француске владе наставља са студијама медицине у Паризу (1945−1949).
По повратку у Београд, крајем 1949. године дипломирао је на Медицинском факултету у Београду. Радио је у Институту за нуклеарне науке „Борис Кидрич“ у Винчи, при којем оснива Лабораторију за биологију.
Године 1951. одлази на двогодишњу специјализацију у Париз на Институт за радијум. Стручно усавршавање наставља на Факултету природних наука Слободног универзитета у Бриселу (Universite Libre de Bruxelles), у лабораторији професора Брашеа која је била водећа у области почетних истраживања нуклеинских киселина. На истом универзитету одбранио је докторску дисертацију 1955. године са темом „Допринос изучавању дејства UV зрачења на метаболизам Escherichia coli“ (Contribution a l’etude des effets de l’irradiation UV sur le metabolismed’Escherichia coli) и стекао докторат физиолошких наука. Своје усавршавање и истраживање наставио је у Центру за генетику у Колд Спринг Харбору код Њујорка и на Универзитету у Пенсилванији.
Универзитетску каријеру започео је избором у звање доцента 1957. године на Фармацеутском факултету Универзитета у Београду, а 1958. године на Природно-математичком факултету (ПМФ) у Београду.
При Физиолошком заводу ПМФ-а основао је Катедру за биохемију. Године 1972. на Одсеку за биологију Природно-математичког факултета Универзитета у Београду (сада Биолошки факултет), заједно са колегама, био је иницијатор оснивања студијског програма Молекуларна биологија и физиологија. Његов научни ауторитет у разним областима молекуларне биологије и квалитет ангажованог наставно-научног кадра, допринели су да школа молекуларне биологије на Универзитету у Београду буде препознатљива и високо цењена у светским научним круговима.
Паралено са универзитетском каријером није прекидао рад на експерименталним истраживањима. Својим радом при Институту допринео је формирању изузетног научног кадра. Обављао је дужност шефа Биохемијског одељења Радиобиолошке лабораторије Института за нуклеарне науке у Винчи. Такође, био је начелник Радиобиолошке лабораторије и члан Савета Института. Поред тога, био је вишегодишњи члан Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић“, где је основао Лабораторију за биохемију.
За дописног члана Одељења природно-математичких наука САНУ изабран је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана 7. марта 1968. Од 1998. године био је члан Одељења хемијских и биолошких наука САНУ.
Био је потпредседник САНУ од 1971. до 1981. године Дужност председника САНУ, обављао је у три мандата, у периоду од 1981. до 1994. године. Под његовим руководством дошло је до интензивнијег укључивања универзитета у рад и пројекте Академије, као и до успостављања активније сарадње са иностраним академијама.
Био је члан многих академија у бившој Југославији: ЈАЗУ (1975), Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (1975), ВАНУ (1984). Као и инострани члан Атинске академије наука и Индијске националне академије (1986).
Почетак његове научне каријере обележила си истраживања у области радиобиологије, као и изучавање утицаја зрачења на генетички материјал, односно на дезоксирибонуклеинску киселину (ДНК). Након тога, своја истраживања је везао за мутагенезу, односно молекуларну биологију и молекуларну генетику настајања мутација и поправке изазваних оштећења у молекулима ДНК. Касније је изучавао неколико научних аспеката везаних за карциногенезу, са мултидисциплинарним приступима, од којих се посебно издваја молекуларна биологија деловања стероидних хормона. Резултати његових научних истраживања имали су значајан одјек код светске научне заједнице, па ја академик Каназир био кандидат за Нобелову награду из области науке 1978. године, и од стране предлагача Нобеловог комитета ушао је у најужи избор.
За свој рад примио је бројна признања, међу којима су: Орден рада III реда (1956), Седмојулска награда (1961), Награда АВНОЈ-а (1970), Орден рада са црвеном заставом (1961), Орден заслуга за народ са златном звездом (1965), Орден братства и јединства са златним венцем (1976) и Орден командира Легије части (Француска,1984), Орден рада са црвеном заставом (1987).
Остаће упамћен и као утемељивач студија молекуларне биологије и физиологије на Биолошком факултету у Београду и њеног развоја као нове научне дисциплине у Србији. Својим плодоносним и разноврсним научним радом академик Каназир дао је неизмеран допринос развоју биолошких и биомедицинских наука.
Преминуо је 19. септембра 2009. године у Београду.