СТЕВАН КАРАМАТА Геолог; (Земун, 26. 9. 1926 – Земун, 25. 7. 2015)

Рођен је 26. септембра 1926. у Земуну. У родном месту завршио је основну школу. Период средњошколског образовања, које је стекао у Земунској гимназији, обележиће Други светски рат. Био је присилно мобилисан у војну службу НДХ, али успева да побегне и врати се у Земун. Пред крај рата, мобилисан је од стране  Народноослободилачког покрета. Био је борац II батаљона VI Војвођанске ударне бригаде. Демобилисан је крајем 1945. године.

Уписује се на Природно-математички факултет у Београду, са жељом да  пређе на Технологију након демобилизације. Услед компликоване процедуре пребачај му није омогућен, те стога одлази у Загреб где  уписује Рударски одсек Технике на Загребачком свеучилишту.

Године 1949.  прелази у Београд, где наставља студије на новоотвореном Геолошком одсеку Техничког факултета Универзитета у Београду. Недуго затим постаје демонстратор за Минералогију и Петрографију на Технолошком и Архитектонском факултету тзв. Техничке велике школе Београдског универзитеа.  Дипломирао је 1950. године.

Наредне године изабран је у звање асистента за предмет Петрологија на Рударско-геолошком факултету у Београду. Докторску дисертацију „Петролошка студија магматских и контактно-метаморфних стена Борање“ одбранио је  1955. го­­дине.

На Рударско-геолошком  факултету прошао је сва универзитетска звања – у звање  до­­цента изабран је 1956, за ванредног про­фе­сора 1960, а за  ре­дов­­ног 1967. године.

Држао је наставу из предмета Општа петрографија, Петро­ге­неза и При­ме­ње­на геохемија, повремено и из других петро­лош­ких грана – геохемије, ми­не­ралогије, науке о рудним лежи­штима и метода ис­траживања рудних ле­жи­шта. Од 1984. до 1992. држао је предавања  на Руд­ар­ско-ме­та­луршком фак­ул­те­ту Приштинског универзитета. Такође, од 1968. до 1973. године држао је предавања о геохемијским истраживањима на Универзитету у Леобену (Аустрија), у оквиру курса „Проспекција и рударство у земљама у развоју“, док је на Рударској академији у Фрајбергу 1976. године одржао
циклус предавања о магматизму.

У пе­риоду од 1978. до 1980, као гостујући професор држао је наставу из петро­ло­гије маг­мат­ских и метаморфних стена, економске геологије и геохемије  на Универзитету у Бенину (Ни­герија), на којем је учествовао и у оснивању Катедре за геологију. У два наврата, 1981. и 1987/1988, био је гостујући професор  на Институту за кри­ста­лографију и петрографију у Цириху.

Држао је предавања по позиву о разним петролошким проблемима и о гео­лошком развоју централног дела Балканског полуострва у разним гео­ло­шким и минералошко-петролошким институтима, академијама наука и гео­­лошким дру­штвима у Бечу, Бону, Минхену, Цириху, Женеви, Берну, Ут­рех­ту, Вар­шави, Будимпешти, Албени, Милтон Кејнесу  у Великој Британији, Москви, Санкт Петерсбургу. Уче­ство­вао је на бројним геолошким научним скуповима у земљи и ино­стран­ству.

Водио је Одсек за геохемијска истраживања у „Гео­­за­во­ду” Србије (1957–1963). Као експерт програма Уједињених нација (UNDP) за гео­хе­миј­ско истра­­­жи­­вање метала, радио је у Турској 1970–1971, а као експерт за хид­ро­­тер­мал­не промене стена  боравио је 1983. у Па­­ки­стану.

Од 1972. године  био је активан учесник  Међународног програма геолошке корелације – IGCP (International Geological Correlation Program), који се одвијао под окриљем УНЕСКА. Био је једини научник  са простора тадашње Југославије који је самостално водио један IGCP пројекат.  Тема је била везана за металогенетску потенцијалност офиолита.
Био је члан Српског геолошког друштва (1950), његов секретар (1954. и 1957), и потпредседник (1955) , члан Југословенског комитета Карпатско-балканске геолошке асо­ци­­­јације (1960), Немачког минералошког дру­ш­тва (1956), Швајцарског минералошко-петрографског друштва (1956−1998), почасни члан Бугарског геолошког друштва ( 1988), So­ciete de plysique et d historire naturelle de Geneve (1990). Обављао је дужност председника Научног савета Географског института „Јован Цви­­јић”.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 28. маја 1970, а за  редовног  члана  12. децембра  1985 године. Изабран је и за члана Југо­славен­ске академије знаности и умјетности у Загребу (1986) и Сло­веначке академије наука и уметности (1991) Био је инострани члан  Аустријске академије наука у Бечу (1982), Руске ака­­демије при­род­них наука (1995) и  Академије наука и умјетности Репу­блике Српске  (2004).

Аутор је и коаутор више од 300 научних и стручних радова. У фокусу његовог научног интересовања  били су петролошки, геохемијски, геодинамички и металогенетски проблеми ширег подручја Балканског полуострва. Истраживања која је спроводио значајно су унапредила наше познавање геолошке еволуције овог дела Европе, а неки резултати, попут приказа инверзних метаморфних ореола на примеру јурских офиолита Брезовице, имају пионирски значај у светским размерама. Својим богатим  истраживачким радом издвојио се као  један од најзначајнијих српских петролог друге половине 20.  и прве деценије 21 века.

За свој рад примио је многа признања, међу којима су: Орден рада са златним венцем (1981) и  Орден Његоша II реда (1997).

Преминуо  је 25. јула 2015. године у Земуну.

Био-библиографски подаци