 | Милан Лојаница |
Рођен је 8. јануара 1939. године у Београду, где је завршио основну школу и гимназију.
Током школовања учествовао je у многим ваншколским и пратећим активностима, попут вајарске школе у атељеу професора Спасића и литерарне секције професора Боре Стојковића. У периоду од 1956. до 1957. године био је члан Клуба младих писаца Београда, где је имао сусрете са Ерихом Кошом, Оскаром Давичом, Бранком Миљковићем и Миодрагом Булатовићем. Објављивао је поезију у листу Младост и учествовао на разним литерарним трибинама, бавио се драматургијом и режијом. На Фестивалу културних активности омладине Југославије у Сарајеву 1957. године, добио је прву награду за драматургију и режију. Као изузетан таленат, полагао је пријемни испит на Ликовној академији у Београду, коју потом напушта како би завршио гимназију.
Архитектонски факултет у Београду, уписује након матуре, 1957. године. Током студија писао је текстове, приказе и коментаре актуелних збивања у области архитектуре и објављивао их у часописима Видици и Студент, где је био и члан редакције културне рубрике. Био је иницијатор и један од покретача поновног оснивања Клуба младих архитеката и његов први председник (заједно са М. Обрадовићем, Р. Радовићем и М. Таталовићем пише програм рада КМА и реализује низ активности и изложби). После низа запажених учешћа на изложбама Архитектонског факултета, започиње учешће на јавним конкурсима за архитектонско-урбанистичка решења. Године 1961, заједно са колегама са факултета (С. Вујанцем и Н. Боровницом) осваја другу награду на републичком конкурсу за моделе – прототипе стамбене изградње у Србији.
Дипломирао је 1962. године, са оценом 10, са радом туристичко место „Јаз“ код Будве. Своју почетну афирмацију у струци и широј јавности стекао је већ у раним годинама професионалног деловања низом добијених архитектонско-урбанистичких конкурса, изложби, јавних предавања и првих реализованих објеката.
У периоду од 1963. до 1967. био је запослен у Институту за архитектуру и урбанизам Србије, као секретар Одбора за функционалитет.
У звање асистента на Катедри за пројектовање Архитектонског факултета у Београду изабран је 1965. године. На матичном факултету прошао је сва универзитетска звања, за доцента је изабран 1975, за ванредног професора 1979, а за редовног 1988. године. Током дуге и плодносне професорске каријере обављао је бројне дужности на факултету међу којима су: шеф Катедре за пројектовање, продекан за наставу и руководилац програма последипломских студија.
Аутор је више од двадесет изведених пројеката, међу којима је више пројеката великих градских целина и сложенијих реконструкција у оквиру градских зона Београда, Новог Сада, Ваљева, Панчева, Љубљане, Загреба, Осијека, Требиња, Варшаве. Упоредо са пројектантским радом бавио се истраживањима у области теорије архитектуре. Пројектовање великих градских целина, проблематика вишепородичног становања у градовима, реконструкције и интерполације нових садржаја у историјска језгра градова и пројектовање појединачних објеката различитих намена су теме које обележавају његова теоријска истраживања, стручне радове, градитељске реализације, конкурсе за идејна архитектонско-урбанистичка решења, као и образовну делатност, учешће на стручним и научним скуповима, јавна предавања, изложбе и друго. Његова библиографија садржи преко педесет научних и стручних радова, три монографске студије и четири стручне публикације.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2003. године, а за редовног 2009. године. Од 2011. до 2023. обављао је дужност секретара Одељења ликовне и музичке уметности САНУ, касније Одељења уметности САНУ (од 2020). Један је од покретача иницијативе да се Одељење ликовне и музичке уметности САНУ преименује у Одељење уметности САНУ, како би се чланство у Академији проширило и на друге области уметности. Као секретар поменутог Одељења дао је велики допринос раду САНУ. Био је главни и одговорни уредник Речника појмова из области ликовних уметности и архитектуре Том I, II, III, у издању САНУ и Завода за уџбенике, као и председник Одбора за Речник појмова из области ликовних уметности и архитектуре САНУ (од 2006) и руководилац пројекта Метаморфоза архитектонских облика.
Академик Лојаница је био члан многих научних и стручних институција и удружења, међу којима су: Академија архитектуре Србије, Инжењерска академија Југославијe, Академија инжењерских наука Србије, Савез архитеката Србије (САС), Асоцијација српских архитеката, Удружење архитеката Београда и Инжењерска комора Србије.
Добитник је многих награда и признања међу којима се издвајају: две Октобарске награде Београда (1971, 1982), Награда Врховног савета града Варшаве за унапређење архитектуре и урбанизма (1972), Признање студената Београдског универзитета за допринос развоју универзитетске наставе (1973), Велика награда Савеза архитеката Србије за укупно дело (1982), Награда удружења универзитетских професора и научника Србије (2010), Повеља Асоцијације српских архитеката за животно дело (2011), Награда Инжењерске коморе Србије за животно дело (2016), Повеља Савеза инжењера и техничара (2018), Годишња награда УАС за најуспешније дело из свих области архитектуре реализовано у 2017. години, Награда 40. салона архитектуре – „Поље будућности“ у категорији архитектуре (2018) и Номинација за међународну награду Европске уније за савремену архитектуру – MIES AWARD 19 (2018).
Преминуо је 23. јула 2024. године у Београду.