 | СИМА ЛОЗАНИЋ |
Рођен је 1847. у Београду, 2 марта по јулијанском календару, односно 8. марта по грегоријанском. Основну школу похађао је у Кладову, Параћину и Београду, а гимназију у Неготину, Зајечару, Београду и Крагујевцу. Завршио је Правни факултет Велике школе (1868).
Убрзо након дипломирања као стипендиста српске владе уписује Педагошку академију у Кисенахту (код Цириха). Tоком првог семестра похађа предавања из експерименталне физиологије и физике на Универзитету у Цириху. Наредне године студира хемију код чувеног професора Вислиценуса. Године 1870. прелази у Берлин, где наставља студије код једног од тада најзначајнијих хемичара А. Хофмана. Већ током студија у Берлину објавио је два рада из органске хемије у часопису Немачког хемијског друштва.
Убрзо по повратку у Београд, постављен је прво за суплента хемије и хемијске технологије (1872), а потом и за редовног професора Велике школе (1874−1894). Знање које је стекао у тада најмодернијим европским лабораторијама пренео је кроз свој педагошки рад. Као професор Велике школе и Универзитета у Београду пут ка модерној хемији отворио је увођењем у наставу најсавременијих знања, које је објединио у његовим уџбеницима из органске и неорганске хемије. Сима Лозанић је творац и утемељивач модерне хемијске терминологије у српској науци. Увео је и програм обавезних лабораторијских вежби у настави хемије на Великој школи и Београдском универзитету. Његов уџбеник из неорганске хемије, објављен 1880. године, први је универзитетски уџбеник ван ондашње Русије у којем се помиње Мендељејевљев периодни систем елемената. У току шездесет година научног рада објавио је преко двеста научних и стручних публикација. У светској научној литератури највећи одјек имали су његови радови из органске хемије и електросинтеза.
Члан Српског ученог друштва постао је 1873. године. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1888, а редовни члан 1890. године. У два наврата обављао је дужност председника Српске краљевске академије (1899−1900, 1903−1906).
За ректора Велике школе изабран је 1890. године и већ тада је покренуо питање оснивања Универзитета. Године 1894. изабран је за министра привреде у влади Ђорђа Симића. Наредних 11 година није се бавио професуром, већ је био на више политичких функција – министар привреде у три наврата, министар иностраних дела и посланик у Лондону.
Вршећи функцију министра привреде био је у прилици да донесе законе и подстакне индустријализацију земље, што је допринело развоју српске државе у том периоду. Интензивно је радио на оснивању Пољопривредног факултета. Увео је коришћење вештачког ђубрива у српску привреду. Значајан допринос остварио је и у откривању природних богатстава Србије, бавио се анализом руда, минерала, метеорита, минералних и пијаћих вода.
Након оснивања Београдског универзитета 1905, изабран је за првог ректора. Исте године вратио се професори и наставио да модернизује наставу хемије на Универзитету. Својим радом изузетно је допринео оснивању Хемијског института у Београду 1922. Исте године постао је први професор у историји Београдског универзитета коме је додељена диплома почасног доктора Филозофског факултета.
Учествовао је у српско-турским ратовима (1876−1878, 1885), балканским ратовима и Првом светском рату. У српско-турским ратовима вршио је дужност управника Тополивнице у Војној фабрици у Крагујевцу. Током Првог светског рата настојао је да помогне својим стручним знањем, као и политичким и дипломатским искуством. Учествовао је у више дипломатских мисија које су имале за циљ да обезбеде помоћ српском народу.
Био је члан великог броја домаћих и међународних научних институција и друштава: ЈАЗУ, Српског лекарског друштва (1874), Румунског друштва наука (1899), почасни председник Српског хемијског друштва (1922), Чешке академије наука (1925) и многих других.
Као хемичар оставио је неизбрисив траг у нашој и светској науци, а својим педагошким и политичким радом дао је немерљив допринос у развоју српске просвете, привреде и индустрије.
Преминуо је 7. јула 1935. године у Београду.