 | ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ |
Рођена је 16. маја 1898. у селу Рабровици, код Ваљева. Прва три разреда основне школе завршила је у Бранковини. Због очеве службе породица Максимовић се сели у Ваљево 1908. године, где ће будућа песникиња завршити основну школу и гимназију.
После положене велике матуре, уписује студије упоредне књижевности, историје и историје уметности на Филозофском факултету у Београду. Прве песме објављује 1920. године, у часопису Мисао који су у то време уређивали Сима Пандуровић и Велимир Живојиновић Масука. Године 1922. почиње да ради у приватној гимназији у Обреновцу.
Након дипломирања, 1923. године, постављена је за суплента Треће женске београдске гимназије. Наредне године објављује прву збирку пeсама. Њена поезија оставља снажан утисак на Јована Дучића, који у писму Богдану Поповићу младу песникињу описује као „лиричара првог ранга“.
Као стипендиста француске владе, током 1924. године, борави у Паризу на стручном усавршавању. По повратку у земљу постављена је за суплента Учитељске школе у Дубровнику. У Београд се враћа 1926. године и почиње да предаје у Првој женској гимназији, где остаје да ради све до почетка Другог светског рата.
У међувремену појавиле су се збирке песама и приповедака: Врт детињства (1927), Зелени витез (1930), Лудило срца (1931), Гозба на ливади (1932), Како они живе (1935), Нове песме (1936), Распеване приче (1938).
За време Другог светског рата присилно је пензионисана. Потресена стрељањем ђака у Крагујевцу пише прву верзију поеме Крвава бајка.
Током ратних година објављује књиге : Дечја соба и остале приче (1942), Загонетке лаке за прваке ђаке (1942), Срце лутке спаваљке и друге приче за децу (1943).
Након ослобођења Београда, почиње да предаје у гимназији. Године 1945. објављује поему Ослобођење Цвете Андрић. Наредне године објављује збирку песама Песник и завичај.
Године 1953. пензионисана je као професор Прве женске гимназије у Београду. Један je од потписника Новосадског договора о језику и правопису (1954). Исте године објављује свој први роман Отво¬рен прозор, као и збирку приповедака Страшна игра. Година 1960. у Москви излази превод њеног дела Мирис земље, а међу преводиоцима је и чувена руска песникиња Ана Ахматова.
За дописног члана Српске академија наука изабрана је 17. децембра 1959, а за редовног члана САНУ 16. децембра 1965. године.
Збирка Летопис Перунових потомака објављена је у Нолиту, 1976. године. По речима песникиње, у књизи је поново изразила свој рани југословенски занос и потребу за братством међу Словенима. Збирка Песме из Норвешке (1976) написана је током једномесечног боравка у Норвешкој, где је књижевница била гост Југословенско-норвешког друштва. У другој половини седамдестих година 20. века путује у Америку, Канаду, Совјетски Caвез, Аустралију.
У периоду од 1972. до 1977. године више пута је путовала по Швајцарској. Инспирисана овим боравцима пише књигу путописа Снимци из Швајцарске која је објављена 1978. године.
Поред наведених, издвајају се њене књиге: Изабране песме (1950), Отаџбино, ту сам (1951), Говори тихо (1961), Тражим помиловање (1964), Празници путовања (1972), Немам више времена (1973), Ничија земља (1979), Слово о љубави (1983), Памтићу све (1988), Небески разбој (1991). Дела су јој преведена на многе светске језике међу којима су енглески, немачки, француски, италијански, пољски, чешки, руски и јерменски. И сама се бавила књижевним превођењем са руског, словеначког, француског и бугарског језика. Њена богата библиографија садржи преводе Достојевског, Чехова, Балзака, Жупанчича, Прешерна, Бориса Дубровина и Маргарите Алигер.
За свој књижевни рад добила је бројна признања, међу којима су: Октобарска награда Крагујевца за поему Крвава бајка (1963), Седмојулска награда (1964), Награда АВНОЈ-а (1970), Вукова награда (1974), Награда за животно дело Удружења књижевника Србије (1984), Његошева награда (1984).
Преминула је 11. фебруара 1993. године у Београду.