 | ЉУБИЦА МАРИЋ |
Рођена је 18. марта 1909. године у Крагујевцу. Након очеве погибије у Другом балканском рату 1913, сели се са мајком у Београд, а потом у Јагодину. У Ваљеву завршава ниже разреде гимназије и почиње да учи виолину.
Године 1932. прелазе у Београд, где Љубица уписује Музичку школу. Наставила је да свира виолину, али је Јосип Штолцер Славенски приметио њен изразити дар за композицију . Године 1929. дипломирала је у првој генарацији ђака београдске Музичке школе који су стекли диплому из композиције (1929). Славенски јој предлаже да упише студије композиције на Државном конзерваторијуму у Прагу.
Након положеног пријемног испита, због изузетне вредности својих композиција, примљена је на Мајсторску школу Државног конзерваторијума у класу Јозефа Сука, што представља ниво студија који одговара данашњим последипломским студијама. Положила је и пријемни испит за основне студије виолине, које је релативно брзо напустила, али је уписала студије дириговања.
Године 1932. дипломирала је са композицијом Музика за оркестар, првим српским атоналним оркестарским делом. Завршила је и студије дириговања у класи Николаја Малка и тако постала једна од првих жена диригената у Европи . Школску годину 1932/33. провела је усавршавајући свирање клавира на Високој музичкој школи у Берлину код Емила Зелинга, чувеног пијанисте, композитора и диригента.
Њено дело Дувачки квинтет премијерно је изведено на фестивалу Међународног друштва за савремену музику (ISCM) у Амстердаму 1933. Исте године учествује на фестивалу у Стразбуру, на позив Хермана Шерхена, великог промотера савремене музике у периоду између два свестка рата. Потписује Страсбуршки манифест, њеног пријатеља и колеге Војислава Вучковића који је осудио уметничку политику фестивала. Као непоколебљиви левичар, Вучковић је сматрао да савремена музика мора да буде лишена свих субјективистичких манира, индивидуализама и експеримената, и да буде окренута стварним уметничким потребама широког слушатељства. Иако због потписивања манифеста Љубица Марић губи Шерхенову подршку, њена дела из прашког периода која су изведена на европским фестивалима изазивају изразито позитивне реакције стручне критике и публике.
Почетком 1934. године сели се у Загреб, где остаје две године. Повремено је дириговала концерте у Београду. У Загребу се повезала са симпатизерима Комунистичке партије Југославије, због чега је била ухапшена. Један од разлога хапшења била је и преписка са Војиславом Вукчевићем. Пуштена је на слободу захваљујући апелу Међународног удружења за савремену музику (ISCM).
Године 1936. наставља стручно усавршавање код Алојза Хабе на Одељењу за микротоналну музику Државног конзерваторијума у Прагу.
Одбија понуду да остане у Прагу да ради као асистент на Одељењу и враћа се у Загреб са жељом да на Музичкој академији оснује слично одељење за микротоналну музику. Њени планови се нису остварили и одлази у Београд, где је од 1938. до завршетка Другог светског рата радила као професор теоријских предмета у Музичкој школи „Станковић”. Године 1945. постала је професор теоријских предмета на Катедри за композицију и оркестрацију Музичке академије у Београду. На тој позицији остала је до одласка у пензију 1967. године.
Првих година после Другог светског рата наставила је да диригује. Обављала је дужност секретара Удружења композитора Србије и била је члан председништва Удружења композитора Југославије.
Од 1955. поново се посветила компоновању, али и другим уметностима − цртању, сликању, колажном сликарству, писању. У то време настала су њена најзначајнија дела међу којма су: кантата Песме простора (1956), Пасакаља за симфонијски оркестар (1957) и циклус Музика Октоиха (1958−1963).
Компонујући кантату Песме простора (1956) започела је најплоднију фазу свог стваралаштва. Ово дело, инспирисано текстовима епитафа уклесаних на средњовековним богумилским надгробним споменицим, изазвало је одушевљење Димитрија Шостаковича и музичке критике. Извођење поменуте кантате имала је важну улогу у раскиду са естетиком соцреализма у музичкој уметности Србије.
Циклусом Музика Октоиха стваралаштво Љубице Марић задобија једну нову карактеристику, и то ону која ће постати главно обележје њене музике – употреба модуса напева из Мокрањчевог Осмогласника, као примарног извора тематског материјала за њене композиције. Циклус је сачињен од четири композиције: Октоих 1 за симфонијски оркестар (1958/9), Византијски концерт за клавир и оркестар (1959), камерна кантата Праг сна (1961) и композиција за солисте и камерни оркестар Ostinato super thema Octoïcha (1963). Дела из тог циклуса извођена су на концертима у бившој Југославији, Совјетском Савезу, Немачкој, Пољској, Ирској, Холандији.
За дописног члана Одељењa ликовне и музичке уметности САНУ изабрана је 5. децембра 1963, а за редовног члана 7. маја 1981. године.
Након великог интерњесовања чувеног холандског композитора и музиколога Маријус Флотхаус за њена дела средином 90-их година 20. века уследили су концерти њене камерне музике широм Европе.
За свој уметнички рад примила је бројна признања, међу којима су: Октобарска награда Београда (1957), Седмојулска награда (1965) и Октобарска награда Београда за животно дело (1996).
Музички опус Љубице Марић, надахнут народном и црквеном традицијом, али са снажним печатом модерности, заузима једно од кључних места у историји српске музике 20. века.
Преминула је 17. септембра 2003. године у Београду .