 | МИХАИЛО МАРКОВИЋ |
Рођен је 24. фебруара 1923. године у Београду. У родном граду завршио је основну школу и Другу мушку гимназију (1933–1941). Као гимназијалац постаје члан СКОЈ-а. Током Другог светског рата учествовао је у Народноослободилачком покрету. Демобилисан је у чину капетана I класе 1949. године. Док је студирао филозофију на Београдском универзитету, интезивно се такмичио на шаховским турнирима. Године 1950. дипломирао је на Одсеку за филозофију Филозофског факултета Београдског универзитета, где је већ наредне године изабран у звање асистента.
Докторску дисертацију под називом „Формализам у савременој логици“ одбранио је на матичном факултету 1955. Наредне године наставио је стручно усавршавање на Лондонском универзитетском колеџу, где је код професора А. Ј. Ејера одбранио другу докторску дисертацију под насловом „Појам логике“ (The Concept of Logic). На Филозофском факултету Универзитета у Београду изабран је у звање доцента 1956. године, за ванредног професора 1958. године, а за редовног професора 1963. године. После докторских студија у Лондону (1953–1954 и 1955–1956) његов први дужи боравак у иностранству био је током школске 1961/1962. године, кад је као стипендиста Фордове фондације обишао све веће универзитете у САД − од Харварда и Јејла до Колумбије, Мичигена, Корнела, Минесоте, Лос Анђелеса и Берклија. Дужност декана Филозофског факултета у Београду обављао је током школске 1966/67. године. Био је шеф Катедре за логику и методологију од 1962. до 1975. Такође, био је оснивач и први директор Филозофског института на Филозофском факултету у Београду (1967−1975). Један је од утемељитеља Корчуланске летње школе (1963−1974).
Године 1953. постао је члан Аристотеловског друштва (Aristotelian Society) у Лондону. Од 1970. године био је ангажован у раду Бертранд Раселове фондације (The Bertrand Russell Peace Foundation). Учествовао је у раду Међународне академије за мир и био члан њеног Управног одбора од 1970. до 1973. године.
У јануару 1975. године са седам својих колега суспендован је из наставе, а 1981. отпуштен је са Филозофског факултета. Незадовољство власти било је изазвано објављивањем критичких текстова у часописима Praxis и Филозофија, као и учествовањем професора у студенским демонстрацијама 1968. године. Због протеста светске научне јавности, осам суспендованих професора међу којима је био и Михаило Марковић, запослени су на Институту друштвених науке при Универзитету. Као научни саветник у Центру за филозофију и друштвену теорију Института друштвених наука у Београду радио је од 1981. до 1986. године, кад је пензионисан. Од периода суспензије из наставног кадра Филозофског факултета до 1990 године, академик Марковић је у својству гостујећег професора одржао предавања на најугледнијим универзитетима у Европи, САД, Канади, Мексику, Костарики, Аргентини, Мароку, Кенији, Турској, Кини и Јапану. Најдужи период као гостујући професор провео је на америчким универзитетима. Школске 1969/1970. године предавао је на Мичигенском универзитету, док је у периоду од 1972. до 1990. готово сваке године предавао један семестар на Пенсилванијском универзитету у Филаделфији.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 5. децембра 1963. године, а за редовног 15. децембра 1983. године. Био је секретар Одељења друштвених наука САНУ (1998−2001), члан Председништва САНУ и представник САНУ у Међународној академској унији.
Био је уредник часописа Praxis International (1980–1989), као и члан редакција низа најугледнијих филозофских часописа у свету, међу којима су Filosofia (Торино), Neues Torum,(Беч) Critiqe (Глазгов), Philosophy and Social Criticism (Бостон), The Philosophical Forum (Бостон).
Његов научни рад сматра се пионирским када је реч о спајању савремене филозофије и епистемологије са хуманистичким марксизмом. У првобитној фази свог научног рада концентрисао се на проблем филозофске и математичке логике. Из тог периода потичу дела: Логика (1954), Појам логике (1956), Формализам у савременој логици (1958). У пољу његовог научног интересовања логика је повезана са теоријом сазнања, методологијом научног истраживања и филозофијом језика, а од 1961. и са филозофијом науке. Главна дела која садрже резултате из ове области су: Дијалектичка теорија значења (1961), Филозофски основи науке (1982) и Критика друштвених наука (1994).
Године 1963. долази до битног проширења области истраживања. Сматрајући да друштво улази у дубоку кризу, он на Годишњој скупштини Југословенског удружења за филозофију, 1962. године, у својој председничкој беседи најављује неопходност да југословенска филозофија у своју критичку рефлексију укључи конкретну проблематику друштва. У том духу он објављује серију ангажованих књига међу којима су најзначајније: Хуманизам и дијалектика (1967), Преиспитивања (1972), From Affluence to Praxis (1974), Филозофски основи науке (1981), Критичка друштвена наука (1994), Етика и политика (1994), Хуманистички смисао друштвене теорије (1994).
Године 1990. учествује у оснивању Социјалистичке партије Србије (СПС), пише њен програм и обавља функцију потпреседника до 1992. године. Након разлаза са политичким руководством партије, 1995 године, повлачи се са свих партијских функција.
Почасни доктор Универзитета у Лунду постао је 1985. За члана Европске академије и уметности у Салцбургу изабран је 1993. године. Такође, био је члан Међународног филозофског института у Паризу, Међународног центра за истраживања самоуправљања, Српског филозофског друштва и Српске књижевне задруге.
Одликован је Медаљом за храброст, Орденом заслуга за народ III реда, Орденом братства и јединства II реда и Орденом рада III реда. Примио је велики број награда, међу којима су: Седмојулска награда (1962), Октобарска награда Београда (1989), Вукова награда и др.
Сматра се једним од најзначајнијих српских и југословенских филозофа у другој половини 20. века.
Преминуо је 7. фебруара 2010. године у Београду.