 | ДЕЈАН МЕДАКОВИЋ |
Рођен је 7. јула 1922. године у Загребу. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима 1941. године. Током Другог светског рата живео је у Београду, где је као асистент-волонтер радио у Музеју кнеза Павла.
Дипломирао је 1949. године на Одсеку за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду. Године 1954. одбранио је докторску дисертацију „Графика српских штампаних књига XV−XVII века” у Српској академији наука. Исте године изабран је за асистента на Филозофском факултету у Београду. Као стипендиста фондације „Александар фон Хумболт” стручно се усавршавао у Немачкој. На матичном факултету прошао је сва универзитетска звања, а за редовног професора изабран је 1967. године. Од 1971. до 1973. године обављао је дужност декана Филозофског факултета у Београду.
Поље његовог научног истраживања обухватало је широки распон тема од средњовековне уметности до модерног сликарства, али је тежиште његовог рада било на српском барокном сликарству. Предавао је по позиву на више европских универзитета и научних установа.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а 1981. за редовног члана. Био је секретар Одељења историјских наука САНУ, а потом генерални секретар Академије. Сарађивао је и био активан у многим Академијиним одборима, За председника Српске академије наука и уметности изабран је 1999. године. Ову функцију обављао је до 2003. године. Такође, био је председник Вукове задужбине у три мандата као и потпредседник Српске књижевне задруге.
Из његове богате библиографије посебно се издвајају монграфије и студије: Путеви српског барока, Барок код Срба, Српски сликари 18. века. Ликови и дела. Бавио се и књижевним стваралаштвом ─ писао је поезију, прозу, путописе као и мемоаристику, из које се посебно издваја дело Ефемерис – хроника једне породице. Бавио се и уредничкиким радом, од 1965. био је главни уредник Зборника Матице српске за ликовне уметности.
За свој рад примио је многа признања, међу којима су: Седмојулска награда Србије (1989), Хердерова награда и Gindely награда (Беч, 1990), Октобарска награда града Београда (1990), Специјална Вукова награда (1996), Годишња награда Просвете (2001), Орден Св. Саве 1. степена (1990), Велики крст за заслуге Савезне Републике Немачке (1996), Крст првог реда Републике Аустрије за заслуге у науци и култури (1996), Златна медаља председника Републике Мађарске, Орден Вука Караџића 1. степена, Круна деспота Стефана Лазаревића.
Својим плодносним научним радом и стваралаштвом оставио је дубок траг у српској науци и култури.
Преминуо је 1. јула 2008. у Београду.