 | МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ |
Рођен је 28. маја (16. маја по јулијанском календару) 1879. године у Даљу. Због осетљивог здравља основно образовање стекао је код куће. У Осијеку је похађао реалку. Студије грађевине завршио је на Високој техничкој школи у Бечу. Године 1904. докторирао је на Бечком универзитету са дисертацијом „Теорија линија притиска“ и постао први доктор техничких наука у историји Србије.
Након доктората, почео је да ради у Одељењу за бетон Фабрике украсног камена и цемента Адолфа Пинтела у Бечу, где је убрзо постао управник техничког бироа. Потом прелази у фирму „Ас и компанија“. Веома брзо афирмисао се као изванредан грађевински инжењер. Бавио се израдом веома сложених прорачуна за различите конструкције од армираног бетона – акведукте и мостове, кровове, фабрике, чак и београдску канализацију − тада донекле новог, али све чешће коришћеног материјала. Када је 1908. прихватио посао у предузећу Питела и Браузеветера иза себе је имао неколико патената из армиранобетонских конструкција.
У пролеће 1909. године добија понуду из Загреба за професору на Високој техничкој школи. Ипак радије прихвата да, на предлог професора Михаила Петровића Аласа и Јована Цвијића, буде постављен за ванредног професора на Катедри за примењену математику Београдског универзитета.
Паралелно са научним и педагошким радом, наставио је да ради статичке прорачуне у грађевинарству. Пројектовао је више војних објеката, као и зграду Команде ваздухопловства у Земуну.
Убрзо након доласка у тадашњу Краљевину Србију, почео је да са занима и за метерологију. Наредних година бавиће се питањем које је, како је сам описао, стајало на тромеђи астрономије, небеске механике и теоријске физике, односно теоријом којом би повезао топлотне услове на планетама с њиховим кретањем око Сунца.
Током Првог светског рата био је прво затворен у Осијеку, потом премештен у заробљенички логор у Нежидеру, да би затим био премештен у Будимпешту, где је живео под сталном контролом полиције. У библиотеци Мађарске академије наука наставио је са научним радом на астрономској теорији климатских промена, којом је објаснио мистерију ледених доба.
По завршетку рата, враћа се у Београд. Године 1919. изабран је за редовног професора примењене математике на Филозофском факултету у Београду. Наредне године из штампе излази његова књига „Математичка теорија топлотних појава настала Сунчевим зрачењем“. Дело је првобитно објављено на француском, у Паризу и представља основ будећег „Канона“.
Своју математичку теорију климе развијао је и захваљујући расправама са другим знаменитим европским научницима тог доба, међу којима су истакнути геолози, географи и метеролози. За његов рад нарочито је била плодоносна сарадња са Алфредом Вегенером и Владимиром Кепеном.
Године 1923. на Свеправославном конгресу у Цариграду представио је своју реформу јулијанског календара која бива прихваћена, али не и усвојена.
Године 1941. објављено је његово капитално дело „Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба“, у којем је сабрао резултате свог претходног вишедеценијског рада. Ова монументална студија образлаже трећу велику хелиоцентричну теорију, која уноси револуцију у науци о Земљи и коначно афирмише Миланковићеву астрономску теорију о климатским променама.
Први је математички успео да докаже да астрономски утицаји управљају механизмом термичких појава на Земљи. Дао је научно објашњење Земљиних дуготрајних климатских промена које узрокује промена њеног положаја у односу на Сунце. Такође, први је научник који је представио периодизацију настанка, развоја и смене ледених доба.
Поред бројних научних радова написао је универзитетске уџбенике „Основи небеске механике“, „Историја астрономске науке од првих почетака до 1727“, „Астрономска теорија климатских промена и њена примена у геофизици“, као и научно-популарна дела „Кроз васиону и векове“ и „Кроз царство наука“. Аутор је и мемораске прозе „Успомене, доживљаји и сазнања“.
Био је декан Филозофског факултета у Београду (1926–1928). За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 16. фебруара 1920. Исте године изабран је за члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Редовни члан СКА постао је 18. фебруара 1924. године. Обављао је дужност потпредседника Српске академије наука (1948−1958).
За директора Астрономске опсерваторије у Београду постављен је 1951 године. Био је члан Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније (1948−1953).
Његова теорија о климатским циклусима сматра се једним од највећих научних достигнућа 20. века. Миланковић је први омогућио егзактну реконструкцију климатске прошлости Земље и отворио могућност за предвиђање климатских услова на нашој планети.
Преминуо је 12. децембра 1958. године у Београду.
Оставио је један од најдубљих трагова у историји светске науке. Својим револуционарним научним радом увео је српску науку у светске токове.