 | ДРАГУТИН МИЛУТИНОВИЋ |
Рођен је 29. новембра (17. новембра по јулијанском календару) 1840. године у Београду, где је завршио основну школу. Нижу реалну школу похађао је у Панчеву и Будиму, а вишу је завршио у Бечу. Архитектуру је студирао у Берлину (1860–1861) и Минхену (1862–1863). Студирање је продужио на Политeхничкој школи у Карлсруеу (1864–1866). По повратку у Србију, 1867. године, с дипломом архитекте и инжењера, запослио се у Министарству грађевина,.
На Техничком факултету Велике школе од 1882. до 1900. предавао је архитектуру. На том месту наследио је Михаила Валтровића, који је прешао на Kатедру археологије. Кад је 1897. године основан Архитектонски одсек на Tехничком факултету, Милутиновић је био први старешина тог одсека.
Редовни члан Српског ученог друштва постао је 1870. године. У оквиру Друштва у два наврата обављао је дужност секретара Одбора уметничког (1872–1874, 1877–1878).
За почасног члана Српске краљевске академије изабран је 1892. године. Такође, био је дописни члан Московског археолошког друштва (1878).
С Михаилом Валтровићем, од 1871. до 1884, систематски је за Српско учено друштво истражио шездесетак средњовековних српских архитектонских споменика – од Студенице и Жиче до овчарско-кабларских манастира – и направио њихове архитектонске снимке.
Док је био запослен у Министарству грађевина радио је типске пројекте за нове цркве у Србији. Пројектовао је и иконостасе и олтаре. Учествовао је у првим трасирањима железничких пруга, а пројектовао је и више железничких станица на прузи Београд–Алексинац.
Разрадио је и идејне пројекте бечког архитекте Вилхелма фон Флатиха за београдску железничку станицу (1885). Израдио је урбанистички план Даниловграда у Црној Гори (1869).
У периодици је објављивао критичке приказе савремене српске ликовне продукције.
Написао је уџбеник Наука о грађи (1890), а приређивао је за штампу и радове свога оца Симе Милутиновића Сарајлије.
Преминуо је 3. децембра 1900. године у Панчеву.