 | АНДРЕЈ МИТРОВИЋ |
Рођен је 17. априла 1937. године у Крагујевцу, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1961. године на Одсеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Убрзо након завршетка основних студија изабран је за асистента на Катедри за општу историју новог века.
На матичном факултету је магистрирао и докторирао. Магистарску тезу „Априлски преговори о јадранском питању на Конференцији мира 1919“ одбранио је 1964. године Докторску дисертацију „Делегација Срба, Хрвата и Словенаца на Конференцији мира 1919−1920“ одбранио је 1967. Исте године изабран је у звање доцента на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. За ванредног професора изабран је 1973, а за редовног професора 1980. године. На истом факултету основао је Катедру за општу савремену историју 1987. године, на чијем челу је остао до 2004. године.
Стручно се усавршавао на Универзитету у Риму (1967) и на Институту за европску историју у Мајнцу (1967, 1971−1972).
Интензивно се бавио проучавањем европске историје између два светска рата и развојем ауторитарних идеологија у 20. веку. Плод овог научног интересовања је књига Време нетрпељивих. Политичка историја великих држава Европе 1919−1939. (1974), у којој је пружио синтезу међународних односа између два светска рата.
У следећој студији Продор на Балкан. Србија у плановима Немачке и Аустроугарске 1908-1918. дефинисао је појединачне циљеве балканске политике Централних сила пре и током Првог светског рата и додатно разјаснио немачку компоненту агресије на Србију 1914. године.
Улогу Србије у Првом светском рату обрадио је као аутор већег броја текстова и главни уредник шестог тома Историје српског народа (СКЗ, 1983). У исти тематски корпус спадају његове две монографије Србија у Првом светском рату (1984) и Устаничке борбе у Србији 1916-1918. (1987), у којој је описао борбу српског народа у окупираној земљи.
Осветљавање економских интересa великих сила у избијању Првог светског рата у студији Продор на Балкан представљао је увод у његова систематичнија истраживања јачања улоге капитала у балканским подручјима током друге половине 19. века и почетком 20. века. У студији Стране банке у Србији 1878−1914. приказао је борбу немачког, француског, мађарског и аустријског капитала за доминацију у нашој земљи на почетку 20. века. Разјаснио је и везу између капитала и ширења банака и последица које је то имало на модернизацију Србије. Условима модернизације српског друштва бавио се у студијама Европеизација и модернизација и Србија у новом историјском добу.
Велико интересовање показао је за улогу уметности у разумевању историје. Односом између историје, политике, идеологије и уметничког стварања бавио се у монографијама Историјско у Чаробном брегу Тоамса Мана (1977), као и Ангажовано и лепо. Уметност у раздобљу светских ратова 1914−1945. (1983).
Бројне огледе и текстове посветио је немачком историчару Леополду Ранкеу и његовом делу о српској историји. Објавио је радове о Слободану Јовановићу, Милану Ракићу, Јовану Дучићу, Иви Андрићу. Уредио је зборник Стојану Новаковићу у спомен. О осамдесетогодишњици смрти (Београд, 1996).
Био је изузетно активан и као уредник разних историјских едиција. Уређивао је Нолитову библиотеку Историја (1975−1988), библиотеку Историјска мисао Српске књижевне задруге и библиотеку Истраживања историје ЦИД-а из Подгорице. Био је главни уредник часописа Историјски гласник (1969-1972) и један од оснивача часописа Годишњак за друштвену историју.
За дописног члана Одељења историјских наука САНУ изабран је 15. децембра 1988. године.
Као гостујући професор држао је предавања на универзитетима и научним институтима у Атини, Бечу, Берлину, Дрездену, Бону, Риму, Софији, Трсту.
Велику пажњу у свом научном раду посветио је и проблемима из методологије историјске науке. Своја размишљања о теорији историјске науке изнео је у књизи Расправљање са Клио о историји, историјској свести и историографији (1991).
Добитник је бројних признања, међу којима се издвајају: Октобарска награда Београда (1975), Хердерова награда (2001), Медаља Константин Јиречек (2004).
Као историчар изузетних истраживачких квалитета обрадио је многе важне теме везане за општу и националну историју 20. века. Својим научним и педагошким радом дао је велики допринос развоју наше историјске науке.
Преминуо је 25. августа 2013. године у Београду.