 | СТЕВАН СТОЈАНОВИЋ МОКРАЊАЦ |
Рођен јe 9. јануара 1856. године (28. децембра 1855. по јулијанском календару) у Неготину, где је завршио основно школовање и ниже разреде гимназије. У родном граду је узимао часове певања и од дванаесте године свирао виолину као самоук. Од 1870. у Београду похађа Прву мушку гимназију, где наставља музичко образовање код професора Карла Реша (за виолину) и Антонија Цимбрића (за певање).
Од 1873. године постаје певач-приправник Београдског певачког друштва, а редовни члан постаје три године касније. Након велике матуре 1874. године, уписује Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду. Добија државну стипендију за студије музике у иностранству и одлази прво у Минхен, где од 1879. до 1883. године студира теоријске предмете и композицију код Ј. Рајнбергера. Због недостатка материјалних средстава приморан је да прекине школовање. Враћа се у Београд, где постаје хоровођа Црквеног певачког друштва Корнелије. Године 1883. компонује своју Прву руковет (Из моје домовине). Наредне године постаје хоровођа Академског певачког друштва Обилић и добија шестомечну стипендију за усавршавање у Риму, где приватно учи вокалну полифонију Палестрининог стила код А. Паризотија. Следеће године наставља музичко усавршавање на Конзерваторијуму у Лајпцигу, где у периоду oд 1885. до 1887. године слуша теоријске предмете код С. Јадасона и К. Рајнекеа, а дириговање код А. Бродског.
Године 1887. враћа се у Београд и наставља да ради као хоровођа, педагог, камерни музичар, мелограф и композитор.
У области диригентске каријере најзначајнији је његов допринос у раду са Београдским певачким друштвом за које је написао све своје Руковети осим Прве, и са којим их је извео на многобројним концертним наступима и турнејама по земљи и иностранству, у периоду од 1893. до 1911. године.
Радио је као наставник музике у Првој мушкој гимназији од 1887. до 1900, а од 1901. до 1912. у Богословији Св. Саве као учитељ црквеног појања. Године 1899, заједно са Цветком Манојловићем и Станиславом Биничким, оснива прву музичку школу у Београду и Србији – Српску музичку школу (данашњу Музичку школу Мокрањац), у којој је предавао теоријске предмете и био директор.
Основао је први професионални Гудачки квартет у Србији.
Заслужан је и као записивач српских народних песама и црквеног појања. У периоду од 1897. до 1912. године континуирано се бавио записивањем црквеног појања. Редиговао је Осмогласник и објавио га као уџбеник за потребе студената Богословије 1908. године.
Његов предговор за ово издање, у коме је анализирао карактеристике гласова и наших црквених напева, сматра се првом теоријском студијом духовне музике у Србији. Остале духовне напеве сакупио у збирци Страно пјеније (1914).
Записивао је и сакупљао народне мелодије. Оставио је око 460 фолклорних записа, међу којма су сачуване 381 песма. Мокрањчев предговор за збирку Народне песме и игре са мелодијама из Левча представља прву значајну научну студију о нашем фолклору.
Године 1906. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије.
За дописног члана Француске академије уметности изабран је 1911. године.
Био је први председник Удружења српских музичара основаног 1907. године.
Својим стваралаштвом оставио је дубок траг у историји српске музике. Готово цео његов опус намењен је хоровима без инструменталне пратње. Највећи део Мокрањчевих композиција заснован је на народним песмама и традиционалним црквеним напевима. Његове композиције су посебно рафиниране и продубљене у хармонској димензији.
Мокрањчеве Руковети – хорске свите засноване на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, Босне, Црне Горе и Македоније – представљале су модел складности и музикалности за наредне генерације српских композитора. Дела духовне музике, писана у православној традицији, представљају врхунска остварења у овој области: Опело у фис-молу, Литургија св. Јована Златоустог, Две песме на Велики петак, Акатист, Тебе Бога хвалим, Три статије на Велику суботу и др. Његове композиције поставиле су темеље развоју српске музике.
Преминуо је у Скопљу 28. септембра 1914. године, током Првог светског рата. Године 1923. његови посмртни остаци пренети су у Београд.