 | ГОЈКО НИКОЛИШ |
Рођен је 11. августа 1911. у Сјеничаку код Карловца. Основну школу завршио је у родном месту. Похађао је класичну гимназију у Сремским Карловцима, где је матурирао 1929. Исте године уписује Медицински факултет Београдског универзитета, као војни стипендиста. Након дипломирања, 1926. године распоређен је у нишку болницу на одслужење војног рока. У децембру исте године прекомандован је у београдску Главну војну болницу. Средином јула 1937. пријављује се као добровољац републиканске војске за учешће у Шпанском грађанском рату. Поверено му је управљање војном болницом у Понтенесу. Због офанзиве на централном фронту војна болница, којом је управљао, премештена је 1938. у Каталонију. Као војни лекар XI интернационалне бригаде учествује у вишемесечним биткама на главном фронту. Учешће у Шпанском грађанском рату окончаће као лекар Југословенског одреда. По завршетку рата провео је девет месеци у интернацији у Француској. У Југославију се враћа 1940. године.
И Други светски рат провешће као војни лекар. На почетку рата прикључио се Краљевачком партизанском одреду, где је радио као војни лекар. У новембру 1941. године постављен је за референта санитета при Врховном штабу.
Као руководилац Санитетске службе био је задужен за збрињавање рањеника. Учествовао је у биткама на Неретви и на Сутјесци, као и у одбрани Дрвара. Формирао је санитетску школу у Јајцу. Управо захваљујући њему санитетска служба била је у стању да изврши највеће задатке у борбама за ослобођење, посебно током ослобођења Београда.
Написао је Статут санитетске службе Народноослободилачке војске 1942. године.
Покренуо је стручни гласник партизанских лекара: најпре Партизански санитет, затим Лекарски билтен и најзад Војносанитетски преглед 1944. године, чији је главни уредник био у току више година.
Био је већник Првог и Другог заседања АВНОЈА. Након ослобођена, као начелник Санитетске управе Државног секретаријата народне одбране, развио је концепцију изградње Војномедицинске академије.
Учествовао је на многим међународним конгресима војне медицине.
Његова богата библиографија броји преко 180 стручних и научних радова. Био је члан редакцијског колегијума и написао је предговор за значајно двотомно дело Ратна хирургија. Развио је концепт јединствене ратне хируршке доктрине, коју је научно засновано и образложио у више стручних радова. У његовој стручној библиографији издваја се монографска студија Одбрана помоћу малих средстава, у којој се испитују услови одбране од агресије у случају несразмерног односа снага.
Значајан број његових стручних радова, као и велики део његовог практичног рада посвећен је организационој проблематици санитета и медицинског рада.
За дописног члана Одељењa медицинских наука САНУ изабран је 28. маја 1970. године, а за редовног члана 16. новембра 1978. године. Био је члан Стручног савета Архива САНУ. Академији је поклонио своју личну библиотеку, која броји 1046 наслова.
Био је редовни професор Војномедицинске академије, по чину генерал-пуковник ЈНА.
Изабран је за почасног председника Међународног удружења војних лекара.
Своје мемоаре Коријен, стабло, паветина објавио је у три тома (1980− 1982). За ово дело добио је НИН-ову награду за публицистику 1981. године. Аутор је студије Саво Мркаљ, повјест о једном страдалнику (1980). Био је члан Удружења књижевника. Такође, био је дописни члан ЈАЗУ.
Носилац је „Партизанске споменице 1941”. Одликиван је Орденом народног хероја, Орденом за храброст и Орденом братства и јединства са златним венцем.
Погођен избијањем грађанског рата у Југославији, одселио се 1992. године у Француску.
Преминуо је 10. јула 1995. године у месту Шере (Француска).