 | ЈОСИФ ПАНЧИЋ |
Рођен је 17. aприла (5. априла по јулијанском календару) 1814. године у селу Угрини код Брибира у Винодолској општини, у Хрватској, која је у то време припадала Аустријском царству. Основну школу похађао је у Госпићу, а гимназију у Ријеци.
Године 1830. уписао је Филозофски факултет на Краљевској академији знаности (Regia Scientiarum Academia) у Загребу, где ће провести две године. Школовање наставља на Медицинском факултету у Пешти. Предавања из ботанике слушао је код чувеног ботаничара проф. Jосипа Садлера. На истом факултету ће одбранити докторску дисертацију о ботаничким системима, под насловом „Taxilogia botanica” (1842).
Службовање је започео у Будиму, али је убрзо прешао у место Рускберг, у северном Банату (данас Руска Монтана у западној Румунији), где се задржао две године. Слободно време, међутим, користио је да упозна биљни свет Баната, Делиблатске пешчаре и Карпата, као и минерале и стене у рудницима. Током 1845. одлази у Беч, где поред рада на својим збиркама у Природњачком музеју, похађа предавања чувеног ботаничара Стефана Ендлихера на Бечком универзитету. У том периоду упознао се са Францом Миклошичем и Вуком Караџићем, по чијој препоруци одлази у Србију, средином маја 1846. године.
Ускоро, по доласку, постављен за лекара у Јагодини, а потом и у Крагујевцу (1847–1853). У том периоду, такође, испитивао je биљни и животињски свет, проучавајући бање, лековите и минералне воде.
За професора на Лицеју у Београду, на тек основаној Катедри за јестаственицу, постављен је 1853, а у звање сталног професора 1854. године, након добијања српског држављанства. На Лицеју, касније Великој школи, држао је предавања из природних наука, тачније предавао је зоологију, ботанику, минералогију и агрономију. Објавио је три уџбеника: Зоологија (1864), Минералогија и геологија (1866) и Ботаника (1868). Ове Панчићеве књиге, делови јединствене Јестаственице за ученике Велике школе, били су међу првим уџбеницима уопште у високошколском образовању у Србији. Посебна вредност уџбеника, али и других Панчићевих дела, јесте увођење и обогаћивање српског језика биолошком терминологијом заснованом на постојећим појмовима у народном говору. Предано је радио на оснивању јестаствених – природословних – кабинета. Залагао се за увођење практичне наставе, што је представљало изузетно модеран педагошки приступ. Шест пута је биран за ректора Велике школе (од 1868/69. до 1874/75. године, будући да је ректор биран на годину дана). Професорском позиву остао је веран све до 1887. године.
За дописног (коресподентног) члана Друштва српске словесности изабран је 1850, а за редовног 1853. године. Након оснивања Српског ученог друштва (1864) постаје његов члан. У оквиру Друштва обављао је дужност председника Одсека за природословне и математичке науке (1864–1866), а потом и председника СУД-а (1879–1882).
Године 1867. изабран је за члана тек основане Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Дописни члан Мађарске академије наука постао је 1868. године. Такође је био члан Српског археолошког друштва (1869), као и Српског лекарског друштва (1872).
Обављао је важне дужности у државним институцијама, настојећи да допринесе ефикасном напредовању Кнежевине, касније Краљевине Србије као младе, самосталне европске државе. Обављао је функцију потпредседника Народне скупштине, председника Просветног савета, члана Државног савета и др.
Формирање ботаничке баште представљало је остварење његовог великог педагошког задатка којем је тежио и као научник и као професор. Коначно је 1874. године додељено земљиште и материјална средства за формирање Ботаничке баште Велике школе, а Јосиф Панчић је постављен за њеног првог управника. Терен се налазио близу саме обале Дунава. О радовима и напредовању у овим пословима редовно је подносио извештаје, чак и пред крај живота, 1888. године, упутио је позив многобројним заинтересованим ботаничарима широм Европе да се упознају са оним што се може видети у Српској краљевској ботаничкој башти у Београду. Нажалост, убрзо после његове смрти, с пролећа 1888. године, Дунав се излио и поплавио Ботаничку башту, те је највећи број биљака уништен. Још једна поплава десила се следеће године и тада је било јасно да то није права локација за Ботаничку башту.
Његов научноистраживачки рад био је пионирски. Својим истраживањима на пољу ботанике и зоологије, као и минерологије и геологије поставио је темеље стручних проучавања ових наука у Србији .
Из његове богате библиографије издвајају се дела Флора кнежевине Србије (1874) и Додатак флори Кнежевине Србије (1884). У ова два капитална ботаничка дела Панчић је описао 2422 биљне врсте. Једно од његових најзначајнијих открића је Панчићева оморика (Picea omorika), описана 1875. године, реликтна и ендемична врста Балкана.
Изучавао је биљни свет и у Црној Гори и Бугарској. Био је један од најзаслужнијих пионира истраживања флоре овог дела Балканског полуострва. Такође, бавио се проучавањем фауне, написавши неколико монографских дела из те дисциплине, укључујући она посвећена истраживању птица, риба и инсеката у Србији.
Панчићеви ставови и поруке за бригу о очувању природног богатства у Србији биле су изворно еколошке констатације, те се он, с правом, може сматрати и пиониром екологије у Србији.
Године 1887. постављен је за првог председника Српске краљевске академије, чиме је крунисан његов вишедеценијски научни и просветни рад. Иако већ тешко болестан учествовао је у организацији рада Академије све до смрти, 8. марта (25. фебруара по јулијанском календару) 1888. године у Београду.
Давнашња Панчићева жеља да вечно почива на омиљеној планини Копаоник испуњена је половином 20. века. Планинари Србије пренели су у јулу 1951. године његове посмртне остатке у маузолеј на највишем врху Копаоника, који од тада носи име – Панчићев врх.