 | МИРОСЛАВ ПАНТИЋ |
Рођен је 9. јула 1926. године у Свилајнцу. Основну школу и гимназију завршио је у родном месту. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, 1949. године, на Групи за југословенске језике и књижевност. Следеће године постављен је за асистента Хисторијског института Југославенске академије знаности и умјетности у Дубровнику, а 1953. за асистента Института за проучавање књижевности Српске академије наука.
Професорску каријеру започео је на Филозофском факултету Универзитета у Београду, као асистент за предмет Југословенске књижевности од ренесансе до рационализма на Катедри за историју југословенске књижевности, где је 1956. године одбранио докторску дисертацију „Себастијан Сладе-Долчи, дубровачки биограф XVIII века”. Прошао је сва универзитетска звања, а за редовног професора Филолошког факултета у Београду изабран је 1970. године.
Од 1966. године био је један од уредника часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор а потом и његов главни и одговорни уредник.
Обављао је дужност управника Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ од 1972. до 1973. године
Проучавао је књижевност Дубровника, Далмације и Боке Которске кроз епохе ренесансе, маниризма, барока и рококоа. Анализа књижевних дела на основу историјских чињеница утврђених помоћу изворне грађе био је главни научни метод истраживачког рада академика Пантића. Ослањајући се на изворне текстове и архивску грађу, посебно Дубровачког архива, издвојио се као један од најбољих познавалаца дубровачке књижевности.
Дао је значајан научни допринос проучавању српске народне књижевности, као и у проучавању дела Вука Стефановића Караџића. Од посебног је значаја и његово бављење записима народне књижевности пре Вука Стефановића Караџића, поменима усмене књижевности у архивским документима и узајамним везама између народне и усмене књижевности од XV до XVIII века. Међу његовим значајним студијама издваја се Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века.
За дописног члана Одељења језика и књижевности САНУ изабран је 1974, а за редовног 1981. године. У оквиру Академије обављао је дужност секретара Одељења језика и књижевности (1982−1994), генералног секретара САНУ (1994−1998) и потпредседника САНУ за друштвене и хуманистичке науке (1998−2003). Учествовао је у раду многих Aкадемијиних одбора, организацији научних скупова и уредништву публикација.
Посебан траг у Српској академији наука и уметности оставио је оснивањем Кабинета за дубровачке студије. Током свог вишедеценијског научног рада сакупио је огроман број докумената из Дубровачког архива и библиотека у Далмацији, Боки Которској, Италији и Ватикану. Ширину и методичност његових истраживања најбоље осликава обимна грађа којом је испуњен Кабинет. Поред великог броја научних радова, ово богатство извора представља једну од најважнијих заоставштина академика Мирослава Пантића, а уједно и извор за многа научна дела у будућности.
Добитник је бројних признања и награда за свој научни рад, међу којима су: Седмојулска награда (1988), Орден рада са златним венцем, Вукова награда (1991) и Златни беочуг (1999).
Преминуо је 16. септембра 2011. године у Београду.