 | НИКОЛА ПАНТИЋ |
Рођен је 18. децембра 1927. у Смедереву. Дипломирао је на Геолошко-палеонтолошкој групи Природно-математичког факултета у Београду 1951. године. Докторску дисертацију „Биостратиграфија фосилних флора Србије“ одбарнио је 1956 године. По завшетку основних студија, изабран је за асистента на матичном факултету. У звање доцента изабран је 1956, за ванредног професора 1962, а за редовног професора 1968. године. Предавао је на Природно-математичком и Рударско-геолошком факултету у Београду.
Сарађивао је са Геолошким институтом при Високој техничкој школи у Цириху као гостујући професор (1976–1980). У два наврата држао је докторантске курсеве на Пенсилванијском државном универзитету, са чијом екипом је учествовао у истраживању мочвара Флориде.
За дописног члана Српске академије науке изабран је 7. марта 1968, а за редовног 15. децембра 1983. године.
Дужност председника Српског геолошког друштва обављао је у два мандата (1963–1967 и 1991–1998). Био је члан Државног савета за заштиту човекове околине и председник пројектног савета Министарства за заштиту човекове средине, председник Националног комитета за геонаслеђе, дописни члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, члан Швајцарског геолошког друштва и Асоцијације америчких палинолога.
Објавио је више од 300 научних радова, највише из палеоботанике, палеоекологије, микропалеонтологије али и филозофије. Из његове богате библиографије издвајају се књиге О јединству природног и духовног (1997) и Записи из геолошке прошлости (2002).
Заједно са Александром Петровићем, у Заводу за уџбенике, започео је 1997. године издавање Изабраних дела Милутина Миланковића.
Својим научним радом оставио је значајан траг у српској науци, нарочито у области палеоботанике. Примио је многа признања, међу којима су Седмојулска награда (1991) и Плакета Мађарског геолошког друштва.
Преминуо је 21. новембра 2002. године у Београду.