 | ВЛАДИМИР ПАНТИЋ |
Рођен 5. априла 1921. године у Међулужју код Младеновца. Гимназију је похађао у Аранђеловцу, Смедеревској Паланци и Првој мушкој гимназији у Београду, где је и матурирао. Након тога, уписао је Пољопривредно-шумарски факултет у Земуну, али по избијању Другог светског рата прекида студије.
Као учесник Народноослободилачке борбе, највећи део времена провео је у ветеринарској служби. По завршетку Другог светског рата, уписује се на Ветеринарски факултет у Београду, на којем дипломира 1950, а докторира 1954. године. Усавршавао се у престижним истраживачким институцијама у Минстеру, Тулузу, Алфору, Копенхагену, Стокхолму, Упсали и Лондону.
Одмах након дипломирања, изабран je за асистента за предмет Хистологија са ембриологијом на Ветеринарском факултету у Београду. На истом факултету прошао је сва научна звања − за доцента je изабран 1957, за ванредног професора 1963, а године 1972. изабран је за редовног професора и постављен за шефа Катедре за хистологију и ембриологију.
Бавио се цитолошким и биохемијским истраживањима. Определио се за научни метод употребе електронске микроскопије, па је тако постао један од пионира њеног увођења у Југославији и Србији. Оснивач је Лабораторије за електронску микроскопију Института за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, ветеринарској медицини и шумарству, као и Лабораторије за цитологију и ембриологију Института за биолошка истраживања „Синиша Станковићˮ. Значајан је његов научни допринос у развоју фундаменталних истраживања у биомедицинским наукама из области ендокринологије, цитологије и неуроендокринологије.
За дописног члана САНУ изабран је 28. маја 1970, а за редовног члана 7. маја 1981. Дужност секретара Одељење хемијских биолошких наука САНУ обављао је од 27. новембра 1981. до 1994. године.
Аутор је преко 320 научних публикација објављених у земљи и иностранству. Објавио је и више универзитетских уџбеника. Био је члан и председник више научних удружења у земљи и иностранству, између осталог почасни председник Европског друштва за упоредну ендокринологију и потпредседник Међународне фондације за биохемијску ендокринологију. Држао је предавања на најпрестижнијим научним институцијама у САД и СССР.
За свој рад примио је бројна признања, међу којима су: почасни докторат Универзитета ветеринарских наука у Будимпешти, Седмојулска награда (1960), Октобарска награда Београда (1975), Награда АВНОЈ-а за област биомедицине (1984), Орден рада са златним венцем; Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.
Преминуо је 19. маја 2006. године у Београду.