 | МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ |
Рођен је 28. новембра 1928. године у Новом Саду. Већ наредне године сели се са породицом у Београд, где је завршио основну школу и гимназију. Године 1954. дипломирао је на Медицинском факултету у Београду.
Прве песме објављује 1951. године у часопису Младост, а своју прву песничку књигу 87 песама објављује следеће године. Већ 1953. објављује и другу збирку песама Стуб сећања. Његове прве књиге књижевна критика оцењује као једну од прекретница у развоју послератне српске поезије.
Иако се истиче као један од најактивнијих књижевних стваралаца послератне генерације, у истом периоду ради као лекар у Трећем дому здравља у Београду. Године 1956. објављује књигу приповедака Мост без обала, а 1958. објављује своју прву есејистичку књигу Рокови поезије, у издању Српске књижевне задруге.
На репертоару Народног позоришта постављена је његова драма Пут у извесност, док је драма Кораци у другој соби изведена у Атељеу 212. Године 1960. постаје директор драме Народног позоришта у Београду, и на тој дужности остаје до 1961, када постаје вишегодишњи уредник Издавачког предузећа „Просвета“. Ову дужност обављао је све до 1984. године.
Уредио је Антологију српског песништва од XIII до XX века (1964), у издању Српске књижевне задруге, у којој је аргументовано изнео промишљање оквира и развоја српске поезије. Тих година у његовом стваралаштву почиње да се конституише један нови тип поезије изграђен на митским и историјским наносима. Тај дух европске и балканске духовне традиције видљив је у песничким књигама: Млеко искони (1962), Велика скитија (1969), Нова скитија (1970), Светли и тамни празници (1971) и Хододарје (1971). У овом периоду боравиће у више махова у Италији, Француској, Енглеској, Немачкој, Холандији, Шпанији, Египту, и ова путовања оставиће траг и у његовој поезији.
Седамдесетих година прошлог века његова поезија окреће се ка антрополошким темама и дубљим историјским пресецима. Његова збирка Певања на виру (1977) инспирисана је археолошким открићем Лепенског Вира.
Године 1981. Издавачко предузеће „Вук Караџић“ објављује његова Изабрана дела у четири тома. Своје занимање за усмену лирику 1982. године истаћи ће Антологијом лирске народне поезије, када објављује и свој важан лирски спев Дивно чудо.
За дописног члана Одељења језика и књижевности САНУ изабран је 16. новембра 1978, а за редовног члана 12. децембра 1985. године. Његова приступна беседа носи наслов „Светогорски дани и ноћи“, као и песничка књига коју ће објавити две године касније.
Године 1989. објављује песничку збирку Улазак у Кремону, највећим делом инспирисану путовањима и сликарском уметношћу. У свом есејистичком опусу две књиге посветио је сликарству Миће Поповића и Младена Србиновића.
Од 2000. до 2006. године интензивно се остварује као романсијер, и објављује четири романа: Други долазак, Афродитина увала, Краљица таме и Бесовски вртлози.
Био је један од најистакнутијих српских књижевника у другој половини 20. века. Његов ванредно богат стваралачки опус, развијан непрекидно пуних шест деценија, обухвата више од четрдесет песничких збирки, преко двадесет есејистичких књига, по две књиге приповедака и драма, четири романа, четири путописа, пет антологија, исто толико књига
превода, као и већи број приређених књига. Његова дела превођена су на енглески, француски, немачки, пољски, грчки, мађарски, македонски, бугарски и словеначки.
За свој књижевни рад примио је бројне награде, међу којима се издвајају: Октобарска награда Београда (1963, 1991), Седмојулска награда (1988), Нолитова награда (1987), Награда „Тодор Манојловић“ (1993), Награда „Јован Дучић“ (1996), Награда „Десанка Максимовић“, Повеља за животно дело (1997), Вукова награда (1998), Ordre des lettres et des Arts (1985).
Преминуо је 17. августа 2014. године у немачком граду Тутлингену, где је и провео последње године свог живота.