 | СТОЈАН ПАВЛОВИЋ |
Рођен је 14. јуна 1903. у Београду, где је завршио основну школу и Прву мушку гимназију, а потом и Филозофски факултет, Група минералошко-геолошких наука. Затим је отишао у Париз, где ће након завршене специјализације (1927-1929), остати још пет година да ради као помоћни, a потом као старији асистент код професора А. Лакроа. Од 1935. до 1936. био је шеф практичних радова у минералошкој лабораторији тамошњег Музеја природних наука. У Паризу је 1937. одбранио докторску дисертацију о базичним стенама Златибора, као и кристаластим шкриљцима и седиментима стена у тој области.
По повратку из Париза, почео је да ради на Рударском одсеку Техничког факултету у Београду, у својству хонорарног наставника, а потом као асистент-приправник у Геолошком институту Краљевине Југославије (1937-1939). Доцент минералогије на Минералошко-петрографском заводу Филозофског факултета постао је 1939; за ванредног професора на тада издвојеном Природно-математичком факултету изабран је 1948, а за редовног 1950. године. Током своје каријере обављао је, између осталог, и дужност управника Минералошко-математичког завода као и, у два мандата, декана Природно-математичког факултета. После реорганизације и припајања Минералошко-петролошке групе ПМФ-а Рударско-геолошком факултету (1962), све до пензионисања 1972. године, био је професор Рударско-геолошког факултета. Био је члан домаћег и неколико других европских геолошких друштава.
За дописног члана Српске академије наука изабран је 1948, а за редовног члана 1955. године.
Додељен му је почасни докторат геолошких наука Универзитета Коменског у Братислави 1969. године.
Први је у Србији применио рудну микроскопију (посматрање минерала у одбијеној светлости), а међу првима је користио рендгенску дифракцију и термичке анализе у минералогији. Доста је радио на терену, испитујући различите рудне појаве методом којом је овладао у Паризу, што је за овдашњу науку био пионирски рад. Први је вршио геохемијска и проспекцијско геохемијска истраживања елемената и минерала, посебно урана; заједно са сарадницима, нашао је непозната лежишта уранских минерала. Проучавао је велики број минерала и минералних парагенеза из свих подручја Србије и суседних региона. Испитивао је минерале мангана, али и минерале који се релативно ретко појављују у нашим крајевима, као што су халкофанит, графтонит (Прокупље), пироморфит (Љубија), миметезит (Бабе, Тисовик), међу његовим предметима проучавања били су азбест Страгара и Халиловице (БиХ), оловно-цинкове парагенезе Рогозне, хидроцинкит и смитсонит из рудника Межице (Словенија), процеси аналцимизације леуцита из леуцитита Гњилана, боксити Црне Горе, Власенице (БиХ) и Гребника (КиМ), магнезити седиментног порекла, а обавио је и систематска проучавања манганских рудишта у Србији и металогенетских карактеристика Копаоника, а посебан значај имају његова истраживања везана за минералошку и геохемијску проспекцију на уран. Поред природних, изучавао је и синтетичке материјале у стакларској индустрији.
Аутор је уџбеника Минералогија (1948), и заједно са Костом Петковићем Основи петрографије са кратким приказом минерала који изграђују стене (1950). Написао је, као аутор или коаутор, преко 140 радова. Предавао је већи број предмета из минералошко-петролошке групе.
За свој научни рад примио је многа признања и награде, међу којима су: Награда Владе ФНРЈ (1948), Орден рада првог реда (1956), Награда Савезне комисије за нуклеарну енергију (1963), Орден Републике са златном звездом, Орден заслуга за народ са златном звездом (1971), Седмојулска награда (1974) и Орден Републике са сребрним венцем (1979).
Преминуо је 12. септембра 1981. године у Београду.