 | ПЕТАР БУДМАНИ ПЕРО |
СУД: дописни члан од 24. 1. 1871.
СКА: дописник Академије философских наука од 23. 1. 1888.
Рођен је 1835. у Дубровнику, где je завршио пучку (основну школу и гимназију. Студирао је медицину и право у Бечу (1854‒1857), али није дипломирао; уместо права и медицине бавио се музиком, математиком и страним језицима.
Био је запослен као гимназијски професор у Дубровнику (од 1868, суплент, у периоду од 1870. до 1882. прави учитељ словенских и класичних језика). Такође, био је у периоду 1870–74. надзорник основних школа у Дубровачком котару.
Године 1861. оженио се Дубровкињом Милом рођ. Лопижић у чијој ће се кући исте године по први пут срести са Вуком Караџићем. Породица Будмани имала је једанаестеро деце од којих је зрелост доживело њих осморо (три сина и пет кћери).
Будманијево прво значајно дело, написано на подстицај Меда Пуцића, који је тада и сам био члан СУД, била је граматика српскохрватског језика на италијанском језику, писана за ученике школа у Далмацији (Grammatica della lingua serbo-croata (illirica), Беч, 1867). То је прва граматика у чијем наслову стоји „српскохрватски“, а њен научни допринос састоји се пре свега у поглављима о подели глагола на разреде, која у мање‑више истом облику опстаје до данас, и о синтакси.
Објавио је више књига, истраживао и приређивао старе рукописе књижевника из Далмације (Марина Држића, Антуна Глеђевића, Петра Зоранића, Антуна Сасина, Савка Гучетића Бендевишевића, Доминика Златарића), бавио се лексикографијом и граматиком, као и метриком наших народних песама. Написао је и граматику руског језика, а значајан је и његов рад о дубровачком дијалекту, један од првих из савремене српскохрвтске дијалектологије, у којем се први пут помиње потреба израде лингвистичке карте наших говора. Ту је, целе две деценије пре Бартолијеве темељне студије о далматороманском, успоставио критеријуме за разликовање далматороманских од латинских и италијанских позајмљеница у српскохрвтском језику.
Кратко се бавио и политиком. Најпре је, као младић, помагао у уједињењу Италије преносећи тајне поруке за Гарибалдијеве револуционаре, а касније, као присталица Народне странке, постао члан дубровачког општинског већа (1869) и народни посланик у Далматинском сабору у Задру (1870); у том својству ће остати све до 1876, када је прекинуо своје политичко ангажовање.
У књизи Поглед на историју наше граматике и лексикографије од 1835, најпре објављеној у Раду ЈАЗУ 1883, а затим 1886. као посебна књига, дао је преглед пет деценија развоја језика и лингвистике (1835‒1885).
Од 1883. уређивао је Рјечник хрватског или српског језика ЈАЗУ, унапредивши рад на њему, посебно у доменима етимологије и семантике; осим тога, једини је уредник који је давао непосредне дијалектолошке информације, првенствено из свога, дубровачког говора. На том је месту остао до 1907. године, објавивши укупно преко 4000 страница од друге до половине шесте књиге. Будући да је познавао око двадесет језика и пратио европска истраживања на пољу лингвистике, његове етимолошке назнаке биле су новина за овдашњу лексикографију тог времена, и код нас је остао непревазиђен све до Петра Скока, који је сам Будманијев рад на том пољу високо ценио. Један је од најзначајнијих српских филолога и лингвиста 19. века.
Бавио се и преводилачким радом. Преводио је са руског, пољског, француског (и – као први код нас – са санскрита (Пет приповиједака из санскрта и Сакунтала). Био је и члан ЈАЗУ, као и Академије у Санкт Петерсбургу.
Филолог, полиглота и човек широког знања, своје последње године је посветио математици. Није стигао да заврши обимни рад о диференцијалном рачуну.
Преминуо је 1914. године на свом имању Кастел Ферети, у близини Анконе.
Биографија, библиографија: Lj. JAZU 39 (1926) 91–111 (M. Rešetar). – Hr E 3 (S. Ivšić). – LPJ 1 (S. Dvoržak). – HBL 2, 442–443 (M. Moguš). – EJ 2 (К. Krstić); Berse, Josip. Dubrovačke slike i prilike. Zagreb: Matica hrvatska, 1941. (Str. 203–13, 237–47 et passim; О. Лигорио: Перо Будмани. Поводом стогодишњице смрти (https://www.academia.edu/12105768/Перо_Будмани_Поводом_стогодишњице_смрти_Хендаут_)
Некролог: Nastavni Vjesnik 23 (1915) 307–309 (M. Grlović). – Отчетъ o деятельности Отделения русскаго языка и словесности Им. АН за 1915. Петроградъ 1915, 11–13 (В. Н. Перетцъ). –
Фотографија: САНУ – Ф 298