 | ВЛАДИМИР К. ПЕТКОВИЋ |
Рођен је у Бољевцу 19. јуна 1873. године. Гимназију је завршио у Зајечару 1892. Дипломирао је, 1896. године, на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета Велике школе. Наредну годину провео је на усавршавању у чувеној Геолошкој школи у Бечу код професора Едуарда Сиса.
По повратку у земљу, краће време ради као писар у Српској краљевској академији. У периоду од 1899. до 1905. године предавао је у гимназијама у Неготину, Скопљу, Солуну и Крагујевцу.
Након формиња Београдског универзитета (1905) изабран је за асистента геологије на Филозофском факултету. Паралелно са наставничким позивом започиње систематска геолошка проучавања и теренски рад па простору источне Србије.
Године 1908. на Филозофском факултету Универзитета у београду одбранио је докторску дисертацију посвећену геолошком саставу Тупижнице и њеног подножја. Био је први геолог доктор наука у историји Филозофског факултета.
Стручно се усавршавао у геолошким институтима у Паризу у Греноблу.
Учествовао је у балкасним ратовима, као и у Првом светском рату.
У звање редовног професора геологије на Филозофском факултету у Београду изабран је 1920. године. Наредних десет година представљају период његове највеће научне активности. Током овог периода написао је највећи број научних радова, оформио је генерацију младих сарадника на универзитету, остварио међународну научну сарадњу и спровео геолошка истраживања на разним европским теренима. Такође, припадају му велике заслуге за унапређење рада Геолошког завода Универзитета у Београду.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 18. фебруара 1922, а за редовног 16. фебруара 1929. године. Обављао је дужност секретара Академије природних наука СКА.
Био је члан Српског геолошког друштва и Чехословачког друштва за геологију и минералогију.
Веома је значајан његов ангажман на систематској изради геолошких карата Србије и Југославије, што је био капиталан пројекат за развој наше геологије. Дао је велики допринос оснивању Геолошког института Југославије (1931).
Дужност ректора Универзитета у Београду обављао је од 1931. до 1933. Током овог периода интензивно се залагао да Универзитет очува аутономију.
У средишту његове научне пажње били су стратиграфскотектонски и палеонтолошки проблеми Србије, као и изучавање кредних формација. Њeгoвe интерпретације тектонских процеса и њихових последица на територији Србије, обједињене у делу О тектонском склопу источне Србије имају велику научну важност. Аутор је више од 70 научних радова. Објавио је неколико универзитетских и средњошколских уџбеника, као и важно монографско дело Геологија источне Србије I. Сматра се утемељивачем регионалне геологије у Србији.
Преминуо је 21. марта 1935. године у Београду.