 | ВЛАДИМИР Р. ПЕТКОВИЋ |
Рођен je 17/30. септембра 1874. године у Доњој Ливадици пожаревачкој. Школовао се у разним местима у родном месту, Ореоници, Кушељеву, Свилајнцу, Крагујевцу. Основне студије завршио је на Филолошко-историјском одсеку Велике школе у Београду (1893−1897).
Докторске студије из историје уметности и археологије похађао је на универзитетима у Минхену и Халеу, код чувених професора К. Крумбахера и A. Голдшмита. Докторирао је 1905. године на Универзитету у Халеу, са дисертацијом о познатом ранохришћанском рељефу са представом Васкрсења који се чува у Народном музеју у Минхену.
По повратку у земљу, почиње да ради као хонорарни професор на Техничком факултету у Београду. Године 1911. изабран је у звање доцента на Филозофском факултету Београдског универзитета, где је основао Семинар за историју уметности (1919). Исте године изабран је у звање ванредног професора, док је редовни професор постао 1922. године. Својим педагошким радом изнеговао је прве генерације академски образованих историчара уметности у нашој земљи. Предавао је и на Правословно богословском факултету у Београду (1923−1941).
Као управник Народног музеја (1921−1935) дао је изузетан допринос у очувању уметничких дела и културног блага.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 1932. године, а редовни члан Српске академије наука постаје 1948. године. Дужност директорa Археолошког института САН обављао је од његовог оснивања 1947. до 1956. године.
Објавио је неколико прегледа српске средњовековне уметности међу којима су и два издања на француском језику La peinture Serbe du Moyen Âge (1930, 1934). Аутор је монографија о српским манастирима Жича (1906), Раваница (1922), Студеница (1924) и Каленић (1926), док je монументално дело Манастир Дечани (1941) написао са Ђ. Бошковићем. Своја истраживања посветио је и историјским композицијама, портретима српских светитеља, ктитора и владара: Лоза Немањића у старом живопису српском (1926), Портрети из Псаче (1929), Смрт краљице Ане у Сопоћанима (1930), Легенда Светог Саве у старом живопису српском (1933). Бавио се античким елементима у старом српском сликарству и испитивао њихово порекло. Објавио je велики број записа из српских средњовековних цркава у часопису Старинар, чији је главни уредник био од 1931. до 1956. године.
Обавио је истраживање у којем је реконструисао деловања једне српске радионице са краја XIV века (1927). Водио je ископавања на два велика локалитета, y Стобима (1923−1934) и Царичином Граду (1937−1939), о чему je написао бројне извештаје и посебну студију Античке скулптуре из Стобија (1930).
Његов научни и педагошки рад је пионирски на пољу заснивања историје уметности као научне дисциплине на Београдском универзитету и у Србији.
Преминуо је 13. новембра 1956. године у Београду.