 | ВОЈИСЛАВ ПЕТРОВИЋ |
Рођен је 2. јануара 1925. године у Малој Каменици код Неготина. Гимназију је завршио у Неготину 1943, а затим се прикључио Народноослободилачком покрету. По завршетку рата, уписује студије биологије на Природно-математичком факултету у Београду, где је дипломирао 1953. године. Радио је као професор-приправник у Учитељској школи и Неготинској гимназији. Године 1956. почиње да ради као асистент на Катедри за физиологију ПМФ-а у Београду.
По савету професора Ивана Ђаје и Стефана Ђелинеа, током докторских студија фокусира се на проучавање ендокринологије и почетком 1959. године докторира из ове области на матичном факултету. Стручно се усавршавао и спроводио научна истраживања у Лабораторији за фармакологију Collège de France и у Лабораторији за ендокринологију Природњачког музеја у Паризу, као стипендиста Француске академије наука. У Паризу завршава и курс у организацији École Pratique des Hautes Études, а затим проводи краће време у Физиолошком институту у Стразбуру.
По повратку у Београд, 1960. године изабран је у звање доцента на Природно-математичком факултету, за предмете Упоредна физиологија и Ендокринологија. Године 1967, на позив Биолошког савета за научни рад Канаде, борави у Отави на реализацији програма истраживања из области ендокринологије. Наредне године на матичном факултету изабран је у звање ванредног професора, а за редовног професора бива изабран 1974. године. На Природно-математичком факултету у Београду обављао је дужност: шефа Катедре за упоредну и еколошку физиологију, управника Одсека за биолошке науке, продекана и декана.
Дужност проректора Универзитета у Београду обављао је од 1975. до 1979, а дужност ректора од 1981. до 1985. године.
Активно је учествовао у оснивању Института за биолошка истраживања (данас ИБИ „Синиша Станковић“) у Београду, где је био руководилац Лабораторије за ендокринологију, а касније и директор Института.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1974, а за редовног члана 1983. године. Био је члан Председништва САНУ, председник Одбора за биологију у Одељењу хемијских и биолошких наука САНУ, члан међуодељенских одбора за биомедицинска истраживања и за екофизиологију.
Био је члан Њујоршке академије наука.
Као ректор Београдског универзитета био је изабран у Биро Сталне конференције ректора Европе, затим за члана Бироа Ректорске конференције подунавских земаља, и у Комисију за високо школство Европског савета у Стразбуру. Низ година обављао је дужност председника Просветног савета Србије.
Током пола века научне каријере дао је велики допринос унапређењу и модернизацији истраживања у области биолошких истраживања у Србији. Светски признате резултате остварио је у областима: неуроендокрине регулације и неуросекреције у поремећеној хомеостази, утицај хормона на молекуларне процесе, терморегулација, термална адаптација и стрес, биолошки ритмови и хибернација, као и редокс регулација. Његова богата библиографија обухвата више од 300 објављених научних радова и 20 књига. Резултати његових истраживања у области биолошких наука имали су значајан одјек у међународној научној јавности.
За свој рад примио је велики број награда и признања, међу којима су: Орден рада са златним венцем (1976), Легија части и Орден рада са црвеном заставом.
Преминуо је 7. маја 2007. у Београду.