 | НИКОЛА ПУШИН |
Рођен 7. фебруара 1875. у Саратову. Класичну гимназију завршио је у Новгроду. Године 1898. дипломирао је на Физичко-математичком факултету Универзитета у Петрограду. Исте године у мају на Петроградском универзитету положио је државни испит.
Од 1898. до 1902. радио је као хемичар у Државној барутани на Охти крај Петрограда. У истом периоду био је асистент на Катедри за хемију на Електотехничком институту у Петрограду.
Године 1904. упућен је у Гетинген, где је под руководством проф. Г. Тамана проучавао понашање бинарних легура под високим притисцима. После одбране научног рада 1906. године изабран је у звање доцента. Након одбране дисертације под називом „Електродни потенцијали и хемијска природа металних легура“ на Универзитету у Москви, 1909. године, добио је звање магистра хемије и изабран је за ванредног професора хемије и електрохемије на Електотехничком институту у Петрограду. У звање редовног професора, на истом институту, изабран је 1913. године. Држао је курсеве из неорганске и физичке хемије, као и специјални курс теоријске и примењене електрохемије. За време Првог светског рата био је саветник руске владе по питању израде заштитних средстава против бојних отрова. Због болести прелази на Јалту 1918. године. Током 1919. преузео је Катедру за неорганску хемију у Владивкавказу (касније Орџоникидзе у Чеченији).
По доласку у Југославију, изабран је 1920. за хонорарног професора електрохемије и електрометалургије на Машинском одсеку Техничког факултета у Београду. Од 1921. до 1928. године био је редовни контрактуални професор физичке хемије на Свеучилишту у Загребу, где је већ 23. децембра 1921. донета одлука о оснивању Института за физичку хемију под његовим руководством. Године 1924. преузео је и руковођење Свеучилишним кемијским заводом.
Универзитет у Љубљани доделио му је 1927. године звање доктора филозофије за његове радове из области хемије.
За редовног професора физичке хемије на Технолошком одсеку Техничког факултета Универзитета у Београду постављен је 29. августа 1928. године. Активно се укључио у рад Лабораторије за физичку хемију и електрохемију, која на његову иницијативу прераста у Завод за физичку хемију и електрохемију. Дужност управника Завода обављаће до краја живота.
Такође, био је веома ангажован у Хемијском друштву Југославије, а уређивао је и часопис Гласник Хемијског друштва.
Током Другог светског рада и немачке окупације био је пензионисан, да би се након ослобођења 1945. године вратио својим редовним дужностима на Универзитету и у Заводу.
Као признање за његов научни рад Српска академија наука, која је у време његовог избора још увек носила назив Српска краљевска академија, изабрала га је 29. марта 1947. године за дописног члана.
Његов најзначајнији научни допринос односи се на проучавање бинарних легура. Истраживао је и бинарне системе који садрже неорганске соли, а трећа област његовог научног рада обухвата проучавање дијаграма стања, индекса преламања, вискозитета, као и топлоте сагоревања одређених изомерних једињења. Аутор је 120 научних радова.
Преминуо је 22. октобра 1947. године у Београду.