АЛЕКСАНДАР РАДОСАВЉЕВИЋ
Лекар
(Будим, 26. 8. 1877 – Београд, 14. 2. 1956)

Професор универзитета: Медицински факултет у Београду, редовни (од 1930); управник Треће интерне клинике

САНУ: Одељење природно-математичких наука: дописни члан од 14. 11. 1950; редовни од 10. 6. 1955.

Приступна беседа: није одржао

Александар Радосављевић рођен је 1877. године у Будиму, али се његова породица убрзо по његовом рођењу преселила у Београд, где је похађао основну школу и Прву београдску гимназију. Након тога, уписао је Филозофски факултет Велике школе у Београду, али је студије прекинуо после годину дана и одлази на студије медицине на Универзитет у Бечу које завршава 1904. године. Од награде за дипломирање купио је микроскоп и на првом препарату који је прегледао открио је да болује од туберкулозе плућа. Претпоставља се да је ово сазнање усмерило младог лекара каријери пулмологa. По завршетку основних студија медицине, наставља да се усавршава у Бечу, специјализујући се из области интерне медицине (1905‒1907).

Период Балканских ратова и Првог светског рата, од 1912. до 1918. године, проводи као војни лекар – био је командир пољске болнице Дунавске дивизије; управник пољске болнице у Ваљеву, коју је претворио у редовну, за лечење оболелих од пегавца; лекар Штаба Врховне команде и лични лекар војводе Путника ког је пратио у Ницу 1916. године.

Придружио се 1918. године српској Војној делегацији у Паризу, где налази времена да се на Пастеровом институту бави научним радом. По повратку у Београд, годину дана је радио као шеф Унутрашњег одељења Опште војне болнице (1918‒1919), а потом као лекар Опште државне болнице.

За ванредног професора Медицинског факултета изабран је 1921. године, а за редовног девет година касније. За управника новоосноване Треће интерне клинике постављен је 1923. године.  На његову иницијативу 1. октробра 1933. године  у Београду окупили су се фтизиолози из целе тадашње Краљевине Југославије и основали Југословенско фтизиолошко друштво а за првог председника је изабран проф. Радосављевић. Обављао је и дужност декана Медицинског факултета у Београду у периоду 1933‒1935. године. Током  периода између два светска рата објавио је највећи број научних радова и у домаћим и у страним часописима. Прво издање уџбеника проф. Радосављевића под називом Општа патологија, дијагностика и терапија плућних болести  објављено је 1937. године.

Проф. Радосављевић је важио за изванредног педагога који је своје знање и искуство несебично преносио на своје сараднике, неки од његових ученика су проф. Владимир Спужић, оснивач клиничке алергологије на овим просторима, проф. Јеврем Недељковић, оснивач Института за туберкулозу у Београду, проф. Борислав Божовић, један од зачетника клиничке ендокринологије на овим просторима.

Немачка окупација је проф. Александра Радосављевића затекла у својству редовног професора медицинског факултета у Београду на месту управника Треће интерне клинике. У децембру 1941. године, тада већ 64-годишњи професор због лошег здравственог стања подноси молбу за шестомесечно боловање а у јуну 1942. године је пензионисан.

По завршетку Другог светског рата проф. Радосављевић је враћен на место редовног професора и на место управника Треће интерне клинике, где је наставио свој рад.  Прво издање његове књиге Плућне болести штампано је 1947. године а друго допуњено издање 1951. године. Једнако важно дело Туберкулоза плућа објавио је 1955. године.

За дописног члана Српске академије наука проф. А. Радосављевић изабран је 1951. године, а за редовног 1955. године.

Проф. А. Радосављевић је објавио 75 научних и стручних чланака и књига и важно је истаћи да је готово у свим радовима био први аутор.

Највише се бавио пулмологијом, али и другим областима интерне медицине. Највећи број публикација било је на тему туберкулозе, једног од најзначајних здравствених проблема његовог времена. Теме његових радова често су била истраживања у области лабораторијске дијагностике, као и питања из области алергологије и имунологије. Прикази случајева проф. Радосављевића сматрани су за изузетне примере радова те категорије.

Проф. др Александар Радосављевић остао је упамћен као изузетнa, високo објективнa,  истрајна и неуморно критична особа, чија се посвећеност пулмологији, односно целокупној медицини, могла једино да пореди са љубављу према виолини коју је свирао у академском оркестру докле год му је здраље допуштало. У српском здравству је, осим кроз клинички и научни рад, оставио дубок траг кроз педагошки рад и бројне ученике који су наставили његово дело. Проф. Радосављевић је преминуо 1956. године у Београду и остало је забележено да је до последњег дана редовно долазио на Трећу интерну клинику.

Биографија, библиографија: Год. / САНУ 57 (1951) 544–549.

Некролог: Гласник 8 (1956) 119–122 (К. Тодоровић)

Књига 3, 447‒484\