 | СТАНОЈЛО РАЈИЧИЋ |
Рођен је 16. децембра 1910. године у Београду. Основно и средње музичко образовање стекао је у београдској Музичкој школи (данашња Музичка школа Мокрањац) и Музичкикој школу „Стаменковић“.
Међу његовим професорима били су чувени композитори Милоје Милојевић и Јосип Славенски. Етномузиколог Владимир Р. Ђорђевић био је његов наставник певања у гимназији. На Клавирском одсеку Музичке школе, у класи Руже Винавер, дипломирао је 1930. године. Из средњошколског периода потичу и његове прве композиције.
Као стипендиста чехословачке владе провео је пет година на музичким студијама на Државном конзерваторијуму у Прагу. Године 1934. дипломирао је композицију код професора Рудолфа Кареа, а 1935. клавир код професора Алојза Шима. У главном граду Чешке стекао је и диплому Мајсторске школе за композицију код чувеног Јозефа Сука. Стручно усавршавања продужио је на Музичкој академији у Бечу.
По повратку у земљу, радио је неко време у Радио Београду и као наставник клавира у музичким школама. Године 1940. изабран је у звање доцента на Музичкој академији у Београду. Његова изразито плодоносна педагошка каријера завршиће се након четири деценије, одласком у пензију у звању редовног професора и управника Катедре за композицију и оркестрацију.
Током академске 1954/55. године, као стипендиста организације Унеско, стручно се усавршавао у Француској, Немачкој, Италији, Швајцарској, Великој Британији и САД. Био је члан руководећих тела Савеза композитора Југославије и секретар Музичке секције при Југословенској националној комисији Унеска.
Дописни члан Српске академије наука постао је 14. новембра 1950, а редовни 30. јануар 1958. године. Дужност директора Музиколошког института САНУ обављао је од 1958. до 1962. Преко три деценије био је секретар Одељења ликовне и музичке уметности САНУ (1964 – 1999). Поред музичког стваралаштва и педагошке делатности, професор Рајичић посебно је заслужан за организовање концерата у Галерији САНУ, где је био идејни творац и дугогодишњи уредник музичког програма.
Музички опус Станојла Рајичића опсежан је и жанровски разноврстан. Компоновао је шест симфонија, неколико симфонијских поема, десет концерата, пет соната, више вокалних циклуса, једну кантату, опере, балете, камерна дела и низ других композиција за клавир. Посвећен стваралаштву у потпуности, професор Рајачић је током седам деценија рада изградио препознатљив стил у којем се умерено модеран музички језик прожима ритмом родног тла. Иако је током школовања био под утицајем европских трендова, прихватио наглашени експресионизам и антоналност у својим раним делима, постепено се његов стил окретао традицији, негујући мелодијске компоненте, маркантне тематике и ритма, у густом хармонском слогу и сложеном оркестарском ткиву. На тој основи настала су његова остварења Трећи клавирски и Други виолински концерт, циклус песама На Липару, опера Симонида и телевизијска опера Карађорђе. Његова симфонијска дела извођена су у Риму, Прагу и Софији.
За свој рад примио је бројна признања, међу којима су: Седмојулска награда (1968), Хердерова награда (1975), Вукова награда (1986), Орден рада са црвеном заставом (1966), Орден заслуга за народ са златном звездом (1987).
Преминуо је 21. јула у Београду 2000. године.