 | ЉУБИША РАКИЋ |
Родио се 11. априла 1931. у Сарајеву. Прва четири разреда основне школе завршио је у родном граду, затим се са породицом сели у Београд, где наставља даље школовање. Дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1955. године. Магистрирао је и докторирао (1960) на истом факултету, где након завршетка основних студија почиње да ради као асистент на Катедри за физиологију. Стручно се усавршавао у Институту академика П.К. Анохина у Москви (1956) и Институту за истраживање мозга Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу (1961-1962).
На Медицинском факултету у Београду прошао је сва универзитетска звања, а за редовног професора физиологије и биохемије изабран је 1974. године. Такође, био је професор на постдипломским студијама из области неуробиологије на Београдском универзитету.
Дуги низ година био је управник Центра за научноистраживачки рад Клиничког центра Србије у Београду, као и Института за биохемију. Основао је Лабораторију за неурофизиологију и неурохемију (данас Одељење за неуробиологију) у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић” Београдског универзитета, као и Међународну лабораторију за истраживање мора у Котору под покровитељством Унеска.
За дописног члана САНУ изабран је 1974, а за редовног 1983. године. Функцију потпредседника САНУ за природне науке обављао је од 2008. до 2015. године.
Поље његовог научног истраживања обухватало је: регулационе и инхибиционе механизме у централном нервном систему, биохемијску организацију централног нервног система, еволуциону физиологију и биохемију мозга, генску терапију тумора, механизме трансдукције сигнала и активације и регулације гена у ћелијама мозга, односно молекуларну неуробиологију. Академик Ракић је оформио најсавременију школу неуробиологије у нашој земљи која je омогућила нашој научној мисли да равноправно прати светске токове.
Његова богата научна библиографија садржи преко 500 научних радова, од којих је две трећине објављено у иностраним научним публикацијама. Аутор је 9 научних монографија и коаутор 5 уџбеника.
Био је дописни члан Црногорске академије наука и умјетности (1973), редовни члан Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (1984), Академије наука и уметности Косова (1978), инострани члан Руске академије наука (1982), Њујоршке академије наука, Евроазијске академије наука, Академије наука и умјетности Републике Српске (2011), Европске академије наука и уметности са седиштем у Салцбургу и других научних институција. Био је члан бројних стручних удружења, међу којима се издвајају: Светска здравствена организација у Женеви, Европско друштво неуролошких наука, Међународна организација за истраживања мозга при Унеску, Европско друштво за неурохемију, Српско лекарско друштво, Америчко друштво за физиологију, Британско друштво за изучавање мозга и понашања.
Примио је многа признања и награде за изузетан научни допринос, међу којима се издвајају: Седмојулска награда (1968), Награда АВНОЈ-а (1977), Орден рада са златним венцем, Орден братства и јединства, Медаља за допринос миру (1994).
Преминуо је 14. октобра 2022. године у Београду.