 | РАДОВАН САМАРЏИЋ |
Рођен је 22. октобра 1922. у Сарајеву, где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду (1949). На истом факултету, након завршетка основних студија, почиње да ради као асистент на предмету Општа историја новог века (1950).
Докторску дисертацију под насловом „Дубровачки песник и дипломата Јакета Палмотић“ одбранио је 1956. под менторством академика Јорја Тадића. Наредну школску годину (1957/58) провео је на стручном усавршавању у Паризу, под менторством професора Фернана Бродела, на École Pratique des Hautes Études (Сорбона). Стручно се усавршавао и на специјализацији у Институту за европску историју (Institut für europäische Geschichte) у Мајнцу (1967–1968).
На Филозофском факултету у Београду прошао је сва универзитетска звања, а за редовног професора изабран је 1967. Био је шеф Катедре за општу историју новог века од 1969. до 1993. године. Дужност декана Филозофског факултета Универзитета у Београду обављао је од 1975. до 1977. године. Једно време предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду.
Широко поље његовог научног истраживања обухватало је више области опште и националне историје у раздобљу од XVI до XX века. Почеци његовог научног радa везани су за проучавање историје Дубровника. Истраживања у Дубровачком архиву, започео је још као студент. На тему дубровачке историје и Медитерана академик Самарџић је написао велики број радова у којима се бавио готово свим аспектима живота Дубровачке републике. Као плод дугогодишњег научног рада у тој области издваја се његова изванредна монографија Велики век Дубровника (1962).
Друга област његовог научног истраживања била је Османско царство у XVI и XVII веку. Академик Самарџић се већ својим првим радовима истакао као бриљантан стилиста, тако да је његово интересовања за овај период Османске империје изнедрило и историјске романе Мехмед Соколовић, Сулејман и Рокселана или Осман (његово последње дело, објављено је постхумно) где су историјски догађаји и личности доживели књижевну интерпретацију.
Написао је више радова који су ушли у тротомну Историју Београда, а односили су се на време под турском влашћу, затим науку и књижевност у ослобођеном граду и разна друга питања. Аутор је и студије Београд и Србија у списима француских савременика (XVI–XVII век).
Поред уређивања едиције Историје српског народа, Самарџић се истакао као аутор значајних текстова у трећој, четвртој и шестој књизи, међу којима су: „Наука код Срба у XIX и XX век“, „Срби у Турском царству 1699–1716“, „Срби у ратовима Турске до 1683“, „Српска православна црква у XVI и XVII веку“. Дугогодишње занимање за рад Вука Караџића крунисао је издавањем његових Историјских списа I-II, као и Трећом књигом српских народних пјесама. Такође, међу значајним делима академика Самарџића издвајају се: Србија 1878, Из српске историје, Писци српске историје I-IV, На рубу историје. Био је један од приређивача Сабраних дела Слободана Јовановића. Његово интересовање обухватало је и историју и положај српског народа на подручју Косова и Метохије, овој тематици посветио је књиге Косово и Метохија у српској историји (1989) и Косовско опредељење (1990).
За дописног члана САНУ изабран је 1974, а за редовног 1983. године. У оквиру Академије био је секретар Одељења историјских наука (1985–1989). Вршио је функције директора Балканолошког института САНУ (1978–1989), председника Српске књижевне задруге (1988–1994) и главног уредник Југословенског историјског часописа.
Добитник је Октобарске награде Београда (1962), Седмојулске награде Србије (1974), Вукове награде (1990).
Својим многостраним и плодоносним научним радом дао је велики допринос у развоју наше историјске науке.
Преминуо је 1. фебруара 1994. године у Београду.