 | ПАВЛЕ САВИЋ |
Рођен je 10. јануара 1909. године у Солуну. Током Првог светског рата, почиње да похађа основну школу у Свилајнцу. Након завршетка рата, породица Савић прелази у Београд, где Павле завршава основну школу. Уписује Другу мушку гимназију, у којој ће завршити ниже разреде гимназије заједно са малом матуром. Са породицом се 1923. године сели у Пожаревац, где завршава гимназију и полаже велику матуру.
Године 1927. уписује студије физичке хемије на Филозофском факултету у Београду. Током студија ради као асистент волонтер. Дипломирао је 1932, а током 1932/33. године одслужио је у Сарајеву војску Краљевине Југославије.
По повратку, чекало га је место асистента ‘дневничара’ при Катедри за физичку хемију, где је требало да настави да ради са професором Милојем Стојиљковићем. Због ситног неспоразума, Савић напушта свог професора и 1933. године бива изабран за асистента на Медицинском факултету, на Катедри за физику, код професора Драгољуба К. Јовановића.
Године 1935. добија шестомесечну стипендију француске владе за научно усавршавањe. По препоруци професора Јовановића одлази у познати Институт за радијум у Паризу. Ирена Жолио-Кири, добитница Нобелове награде, предлаже му заједнички рад на испитивању порекла радиоактивности које настају неутронским озрачивањем уранијума, које је годину дана пре тога запазио италијански физичар Енрико Ферми са сарадницима. Због рада на овом истраживању Савићева шестомесечна стипендија продужена је на скоро пет година. По дотадашњим знањима, требало је да буду створени непостојећи трансурански елементи, атомских бројева 93 и 94, који би на основу Мендељејевљеве периодне таблице елемената требало да буду слични ренијуму односно осмијуму. Међу познатим створеним радиоактивностима, откривена је једна дотад непозната, са временом полураспада од 3,5 сата, названа R 3.5h. Једно време изгледало је да сe R 3.5h понаша слично актинијуму (атомски број 89), али је током истраживања утврђено да ова радиоактивност по својим хемијским особинама готово потпуно одговара хомологу актинијума, елементу лантану, који је за 35 места испод уранијума. Овај резултат објављен је у септембру 1938. године.
Једна немачка група истраживача, која се бавила истим проблемом и коју је у Берлину водио Ото Хан, реномирани радиохемичар испрва је желела да опорвгне ове резулултате. У јануару 1939, Хан и његов сарадник Штрасман долазе до закључка да су резултати истраживачке групе Жолио-Кири, Савић исправни и да је радиоактивност од 3,5 сата стварно један изотоп лантана. Поред овога установили су да једна друга радиоактивност у потпуности припада суседном елементу баријуму. Ово је било откриће нуклеарне реакције која је убрзо добила назив фисија.
Јануара 1939. Савић је покушао да експериментално провери да ли се распадом уранијума поред баријума (атомски број 56) добија племенити гас криптон (атомски број 36). Експеримент је показао да се приликом неутронског озрачивања уранијума, заиста ослобађа гасовит радиоактивни производ с временом полураспада од 20 минута.
Очекивало се да ће Ирена Жолио-Кири и Павле Савић добити Нобелову награду, али након избијања Другог светског рата награда није додељивана неколико година. Награда за откриће фисије додељена је 1944. године, али је припала само Оту Хану, који је доказао њихову претпоставку да је радиоактивност потицала од лантана. Велики део научне јавности сматра да је Нобелова награда за ово откриће неправедно измакла истраживачком тандему Жолио-Кири и Савић.
Као председник Удружења југословенских студената у Француској Павле Савић је помагао приликом пребацивања југословенских комуниста током Шпанског грађанског рата. Године 1939. званично постаје члан Комунистичке партије Југославије. Крајем децембра 1939. депортован је из Француске, иако се као добровољац пријавио за учешће у рату.
По повратку у Београд, изабран је за контрактуалног професора физичке хемије на Фармацеутском одсеку Медицинског факултета Београдског универзитета. Већ почетком 1940. године, од Јосипа Броза Тита (генералног секретара КПЈ) добија задатак да направи радио-станицу, коју је потом сакрио у зид своје вежбаонице за спектро и фотохемију у Хемијском заводу Медицинског факултета.
Већи део Другог светског рата Павле Савић провео је као шифрант уз Врховни штаб НОПОЈ-а (касније НОВ и ПОЈ) и Јосипа Броза Тита. На Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, 26−27. новембра 1942. године, изабран је за једног од потпредседника Извршног одбора, којем је поверен одсек просвете. Јула 1943. године пада у немилост највишег руководства. Одузимају му све функције, премештају га из једне јединице у другу (у Седму крајишку бригаду, у Трећу, па у Прву дивизију). Ипак, предложен је за делегата Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, које је одржано 29−30. новембра 1943. године.
Године 1944. послат је у склопу војне мисије са чином мајора у Москву, где успоставља контакт са истраживачима у Институту физичких проблема, са којима је радио на изучавању понашања течног хелијума и током своје друге посете СССР-у (1946).
Године 1945. постаје редовни професор физичке хемије на Филозофском факултету Београдског универзитета, а од 1947. на Природно-математичком факултету у Београду. Предавао је Физичку хемију и Атомистику. Катедра за физичку хемију на ПМФ-у је највећим делом захваљујући њему, као дугогодишњем шефу, доживела значајан развој у годинама после рата.
Дао jе велики допринос и поставио темеље Института који је тек почињао да се гради 1947, у први мах, под именом Институт за физичку хемију при Влади ФНРЈ, касније Институт за нуклеарне науке „Борис Кидрич“ („Винча“), где је био научни директор и руководилац Физичкохемијске лабораторије. Како није био сагласан са тенденцијама усмеравања рада Института на развој нуклеарне технологије, дао је оставку 1960. године. Такође, дао је оставку на положај потпредседника Савезне комисије за нуклеарну енергију ФНРЈ, као и на још 15 функција.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 2. марта 1946, а за редовног члана Српске академије наука 18. марта 1948. године. Дужност председника САНУ обављао је од 16. децембра 1971. до 28. маја 1981. године. Био је руководилац сарадње САНУ с Академијом наука СССР-а и Мађарском академијом наука. Такође, био је председник Међуакадемијског одбора за физичке и хемијске особине материјала.
Био је почасни доктор Универзитета у Београду (1957), члан пет ондашњих југословенских академија наука, инострани члан Академије наука СССР-а, Атинске академије науке и Мађарске академије науке.
Добитник је многих признања и награда, међу којима су: Орден јунака социјалистичког рада (1979), Орден Легије части oфицирског реда (1965. и 1976), Медаља Радерфорда (1979), Златна медаља Ломоносова (1982), Медаља Курнакова Академије наука СССР-а (1982), Сребрна медаља Мендељејева (1984), Сребрна медаља града Париза (1984).
Преминуо је 30. маја 1994. у Београду.
Својим научним радом и истраживањем дао је неизмеран допринос развоју наше и светске науке.