 | ИВАН СПУЖИЋ |
Рођен је 1928. године у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду 1954. године.
На Институту за медицинска истраживања САН почео је да ради 1955. године у Одељењу за експерименталну и клиничку патологију. Исте године изабран је за асистента на Институту. Од 1962. почиње да ради у Лабораторији за експерименталну онкологију Медицинског факултета у Београду, где је 1965. изабран за научног сарадника. Докторску дисертацију „Изучавање сенсибилизирајућих антитела“ одбранио је на Медицинском факултету у Београду 1963. године.
Био је на усавршавању у Паризу, у Лабораторији за експерименталну медицину код проф. Б. Н. Алпрена (1956−1957), и у Бостону, у Лабораторији за имунопатологију код проф. К. Ф. Остина, као научни сарадник Харвардског универзитета (1963-1964).
Од 1969. године ради на Институту за физиологију Медицинског факултета у Београду. За ванредног професора за предмет Физиологија на Медицинском факултету у Београду изабран је 1972, а за редовног професора 1980 године.
Руководио је радом Одељења за експерименталну и клиничку онкологију Института за онкологију и радиологију, где је изабран за председника Научног савета и Научног већа Института. У новоформираном одељењу, које је настало спајањем Одељења за експерименталну и клиничку патологију Института за медицинска истраживања и Лабораторије за експерименталну онкологију Медицинског факултета с великим ентузијазмом развијао је истраживачки рад из области туморске имунологије и експерименталне онкологије.
Са проф. др Радмилом Томином, 1986. године, био је идејни суоснивач Катедре за последипломске студије из онкологије на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Учествовао је у креирању програма за овај смер и држао предавања из базичне онкологије и туморске имунологије. Професор Иван Спужић је био ментор и учествовао у изради преко 100 магистарских и докторских теза. У периоду од 1993. до 2001. године, био је члан и председник Комисије за стицање научних звања Министарства за науку Републике Србије.
Био је оснивач и први шеф Катедре за редовну наставу из онкологије на Медицинском факултету у Београду. Катедра је основна 1992. године, захваљујући дугогодишњем залагању професора Спужића, који је у настави инсистирао на мултидисциплинарном приступу. Био је и носилац научноистраживачког пројекта Експериментална и клиничка онкологија у Србији.
Научна делатност академика Спужића обухватала је изучавање проблема алергије, анафилаксе, физиологије, патофизиологије, са тежиштем на научним истраживањима из имунологије и експерименталне онкологије. Био је члан Европске академије за алергологију и клиничку имунологију. Биран је за председника Друштва физиолога СР Србије и председника председништва Алерголога и клиничких имунолога Српског лекарског друштва. Такође, био је члан бројних стручних удружења, међу којима су: Савез имунолошких друштава Југославије, Југословенско друштво за физиологију, Српско лекарско друштво, Енглеско лекарско друштво, Удружење америчких лекара, као и Европски центар за мир и развој Универзитета УН.
У сарадњи са Станфорд универзитетом (САД) бавио се и молекуларним студијама везаним за продукцију терапеутских пептидних канцерских вакцина за меланом, једном од најсавременијих области у имунотерапији тумора.
За допсиног члана САНУ изабран је 1983, а за редовног члана 1994. године. Био је секретар Одељења медицинских наука САНУ (1996−2003) и председник Међуодељенског одбора САНУ за онкологију и Међуодељенског одбора САНУ за алергологију и клиничку имунологију.
Објавио је преко 500 научних радова у међународним и домаћим часописима. Аутор је и уредник 12 уџбеника, као и домаћих и међународних монографија.
Својим научним и педагошким радом оставио је неизбрисив траг у развоју наше медицинске науке.
Преминуо је 2003 године у Београду.