 | МЛАДЕН СРБИНОВИЋ |
Рођен је 29. новембра 1925. године у Сушици код Гостивара (данашња Северна Македонија). Са породицом се 1930. године сели у Београд, где завршава основну школу. У периоду од 1940. до 1944. похађа сликарску школу Младена Јосића. Матурирао је 1943. године у Другој мушкој гимназији у Београду, а следеће године је мобилисан и послат на Сремски фронт.
Демобилисан је у марту 1947. године. По повратку у Београд уписује Академију ликовних уметности (АЛУ), где студира код професора Недељка Гвозденовића, Ивана Табаковића, Косте Хакмана, Љубице Сокић и Михаила Петрова.
Током студија, 1948. и 1949. године, учествује на изложбама радова студената АЛУ у Уметничком павиљону у Београду. Дипломирао је 1951, а наредне две године похађа специјални течај код професора Недељка Гвозденовића.
Србиновићева уметничка афирмација почиње током студија и развија се током шесте деценије 20. века, посебно од 1953. године, када као графичар први пут самостално излаже у Графичком колективу у Београду. Исте године постаје члан Графичког колектива, Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) и групе Самостални. Две године касније постаје један од оснивача Децембарске групе, у којој ће деловати све до њеног гашења 1960. године.
Године 1953. почиње да ради на Академији ликовних уметности у Београду као асистент. За доцента је изабран 1957, за ванредног професора 1963, док је у звање редовног професора изабран 1972. године. Дужност декана обављао је од 1969. до 1971. године.
Од 1954. године борави на бројним студијским путовањима и усавршавањима у иностранству: у Италији (1954), у Паризу и Лондону (1955) као стипендиста Владе НР Србије, поново у Паризу (1957), у Пољској (1958) и три месеца у Лондону (1958) као стипендиста Фонда за унапређење ликовне уметности „Моша Пијаде“, а затим 1969. године у Шведској, где приређује и самосталну изложбу.
Током шездесетих и седамдесетих година 20. века интензивно излаже у земљи и иностранству, освајајући бројне награде. Био је један од представника југословенског наступа на Бијеналу у Венецији 1954. и 1962. године.
Поред сликарства и графике, бавио се и илустрацијом, витражом, таписеријом и мозаиком. Од када је 1961. године добио Прву награду на југословенском конкурсу за зидну композицију у згради Савезног извршног већа у Београду (СИВ), Србиновић постаје аутор чији радови упечатљиво обликују идентитет јавних зграда и културних простора. Триптих-мозаик Стварање нове Југославије у Палати СИВ-а сачињен је од три засебне, тематски повезане композиционе целине, смештене у три плитке нише, грађевински подељене пиластрима, чиме је посебно истакнут моменат прожимања архитектуре и сликарства. Ово монументално дело, површине 150 квадратних метара, изведено је на подужном зиду свечане сале „Југославија“ Палате СИВ-а (познате и као Палата Федерације, данас Палата Србије).
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1981, а за редовног члана 1988. године. Дужност потпредседника САНУ за друштвене и хуманистичке науке обављао је од 2003. до 2007. године.
Његови витражи красе и ентеријер Палате САНУ. У холу испред Свечане сале САНУ, 2001. године, на прозорима су постављени витражи које је он ликовно обликовао, представивши седам композиција: Братство језика, Грађење, Плодови са змијом и ускршњим јајима, Софра са дечаком и двојницама, Народна уметност, Учитељ и Време и земља. Године 2005. на велике прозоре Свечане сале Палате САНУ постављени су витражи које је такође ликовно обликовао академик Младен Србиновић, на њима су у разнобојном стаклу представљене композиције: Путовање између лука и љубичица, Софија и Логос и Растко. Његова друга монументална дела постављена су у институцијама широм земље.
Био је титуларни члан Европске академије уметности, наука и хуманистичких наука.
Својим раскошним стваралачким опусом Србиновић је заузео важно мето у историји југословенског и српског модернизма. Добитник је многих награда и признања за свој уметнички рад, међу којима су: Октобарска награда Београда (1958), Премијa за графику на Првој загребачкој изложби југословенске графике (1960), Награда за сликарство на Меморијалу Надежде Петровић у Чачку (1960), Наградa за сликарство на Првом тријеналу ликовне уметности у Београду (1961), Откупнa наградa за сликарство на Шестом међународном бијеналу у Сао Паулу (1961), Друга наградa за сликарство на Четвртом медитеранском бијеналу у Александрији (1961), Наградa за сликарство на VI Октобарском салону (1965), Октобарска награда Београда (1974), Седмојулска награда СР Србије за достигнућа од општег значаја за развој ликовних уметности (1984), Вукова награда (2001).
Преминуо је 12. маја 2009. у Београду, где је и сахрањен, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.