 | ДРАГОСЛАВ СРЕЈОВИЋ |
Рођен је 8. aвгуста 1931. године у Крагујевцу, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1954. године на Групи за археологију Филозофског факултета у Београду, а у звање асистента изабран је 1958. године. Докторску дисертацију „Неолитска и енеолитска антропоморфна пластика у Југославији“ одбранио је 1964. На матичном факултету прошао је сва универзитетска звања, а за редовног професора на Катедри за праисторијску археологију изабран је 1976. године. Обављао је и функцију декана Филозофског факултета у Београду.
Научна делатност Драгослава Срејовића обухвата широки временски распон од ране праисторије до касног Римског царства. Руководио је археолошким истраживањима бројних праисторијских и античких локалитета у Србији, Босни и Црној Гори. Најзначајнији резултати његовог рада који су знатно унапредили сазнања о најстаријој прошлости Србије и Балкана и који су га уврстили у ред археолога светског гласа, била су истраживања Лепенског Вира, Гамзиграда и Шаркамена. Поред открића мезолитске културе Лепенског Вира у Ђердапу, он је дефинисао и протострачевачку културу, значајну за објашњене неолитизације у Подунављу и централнобалканском подручју
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1974, а за редовног 1983. године. Обављао је дужност секретара Одељења историјских наука, управника Галерије САНУ и потпредседника САНУ. Такође, био је директор Центра за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Крагујевцу и руководилац Одбора за археологију.
Академик Срејовић је организовао неколико значајних археолошких изложби у Галерији САНУ: Гамзиград – касноантички царски период (1983), Винча у праисторији и средњем веку (1984), Римска скулптура у Србији (1987) и Римски царски градови и палате у Србији (1993).
Његова богата библиографија броји више од 250 научних и стручних радова, као и бројне студије, монографије, археолошке и митолошке речнике међу којима се издвајају: Праисторија (1967), Лепенски Вир – Нова праисторијска култура у Подунављу (1969), Власац – мезолитско насеље у Ђердапу (са З. Летицом, 1978), Речник грчке и римске митологије (са А. Цермановић, 1979), Уметност Лепенског Вира (са Љ. Бабовић, 1983), Римска скулптура у Србији (са А. Цермановић, 1987) , Лексикон религија и митова древне Европе (са А. Цермановић, 1992).
Добитник је многих признања, међу којима су Октобарска награда Београда (1970), Седмојулска награда Србије (1990), Вукова награда.
Као научник неисцрпне енергије и велике ерудиције, значајно је утицао на афирмацију археолошке науке у Србији. Био је један од најзначајних археолога друге половине XX века.
Преминуо је 29. новембра 1996. године у Београду. Сахрањен је у Крагујевцу.