 | СТАНОЈЕ СТАНОЈЕВИЋ |
Рођен je 24. августа (12. августа по јулијанском календару) 1874. y Новом Саду, где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је филологију и историју на Универзитету у Бечу код чувених професора и научника Вратослава Јагића и Константина Јиричека. На истом универзитету докторирао је 1896. године са дисертацијом „Житије Стефана Лазаревића од Константина Филозофа као историјски извор“ (Die Biographie Stefan Lazarević’s von Konstantin dem Philosophen als Geschichlsquelle).
Стручно се усавршавао у Петрограду и Москви. Током школске 1898/1899. године био je професор y српској гимназији y Цариграду, a истовремено je радио y тек основаном Руском археолошком институту.
По повратку y Србију, 1900. изабран je за доцента српске историје на Великој школи y Београду. Будући да му избор у звање доцента није одмах потврђен, ту годину искористио је за боравак на Универзитету у Минхену, где се стручно усавршавао код чувеног византолога Карла Крумбахера. Наредне године почиње да предаје на Великој школи, а 1903. изабран је у звање редовног професора. Након формирања Београдског универзитета 1905. године изабран је у звање ванредног професора, док редовни професор постаје 1919. године.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1905, а за редовног члана 1920. године.
Учествовао je y балканским ратовима и y Првом светском рату. По налогу српске владе, заједно с А. Белићем, 1916. одлази y Петроград, где je предавао на универзитету. Током 1917. и 1918. године предавао је на Универзитету у Лондону и на Сорбони. Учествовао је на Мировној конференцији у Паризу 1919, као члан Историјско-етнографске секције делегације Краљевине СХС.
Издвајао се као један од најактивнијих културних радника. Учествовао је у оснивању листа Политика 1904. године. Био је главни уредник Народне енциклопедије српско-хрватско-словеначке (1924-1929). Велики значај уредничког подухвата академика Станојевића постаје јаснији кад се има на уму чињеница да је у изради енциклопедије учествовало 146 сарадника, међу којима су академици, универзитетски професори и најистакнутији научни и кутурни радници тадашње југословенске државе.
Такође, професор Станојевић је био уредник Југословенског историјског часописа (1935-1937). Организовао je Историјско друштво y Новом Саду. Био jе председник Југословенског историјског друштва и Југословенско-немачког друштва y Београду.
У фокусу његових истраживања била је средњовековна историја Србије. Примењујући у својим радовима критички метод И. Руварца значајно је допринео победи критичког правца y српској историографији. Један је од утемељивача византолошких студија на Београдском универзитету. Још током боравка у Турској започео је рад на монографији Византија и Срби, која је првобитно била замишљена као монументално дело у десет књига, али су објављене само две књиге. Године 1908. објавио је Историју српског народа. Из његове богате библиографије издваја се студија Борба за самосталност католичке цркве y немањићкој држави (1911).
У свом раду посебну пажњу посвећивао је историјским изворима, нарочито нашој дипломатици и критици извора. Први је у српској историографији посветио пажњу испитивању аутентичности и правној страни старих српских повеља. Заједно са Д. Глумцем, 1932. објавио je студију Cвето писмо y нашим старим споменицима, a написао je и бројне чланке о владарима из династије Немањића. Постхумно је објављена његова књига Историје српског народа y средњем веку.
Тематиком и квалитетом својих студија и монографија, као и плодоносним радом на испитивању изворне грађе поставио је темеље модерног проучавања наше медијавелистике.
Преминуо је 30. јуна 1937. године у Бечу.