 | АНДРА СТЕВАНОВИЋ |
Рођен је у Београду 1859. године, 12. новембра по јулијанском календару, односно 24. новембра по грегоријанском. Основну школу и реалку завршио је у Београду. Дипломирао је 1881. године на Техничком факултету Велике школе у Београду. Након завршетка студија радио је две године у државној служби као подинжењер Београдског округа.
Од 1883. усавршавао се пуних једанаест семестара на Краљевској политехничкој академији у Шарлотенбургу у Берлину, те постао први Србин који је положио пруски државни испит. По повратку у Србију, 1890. године, запослио се као инжењер у Министарству грађевина Краљевине Србије. Исте године, у априлу, изабран је за редовног професора Техничког факултета Велике школе на Катедри за грађевинске конструкције. Био је међу првих осам редовних професора изабраних након оснивања Универзитета у Београду 1905. године.
На Техничком факултету предавао је предмет Наука о грађевинској конструкцији и посебно се залагао за примену савремених материјала и конструктивних система у архитектури. У оквиру Архитектонског одсека основао је Катедру за проучавање византијске уметности, настојећи да подстакне изучавање и заштиту српских средњовековних споменика. Сматран је једним од највећих стручњака за српску средњовековну уметност. Пензионисан је 1924. године, а наредне године проглашен је за почасног доктора архитектонских наука Универзитета у Београду.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1910, а за редовног члана 1912. године. Од 1924. до 1928. године обављао је дужност секретара Академије уметности СКА.
Био је председник Грађевинског савета при Министарству грађевина Краљевине Србије, чији је задатак био да ревидира све значајне пројекте у краљевини. Архитектонски одсек Министарства грађевина у то време могао се сматрати јединим пројектантским бироом у Краљевини Србији, будући да је био задужен за пројектовање, надзор и израду свих нових објеката, одржавање постојећег грађевинског фонда, уређење градова, насеља и бања, као и за вршење надзора над радом архитеката, инжењера и предузимача при подизању јавних објеката. Стевановићеви реферати у комисијама Грађевинског савета, чији је председник био, али и у многим другим жиријима, сматрани су научним и исцрпним, а критике објективне, стручне и правичне.
Пројектантски рад Андре Стевановића најчешће је био везан за сарадњу са другим архитектама. Са Николом Несторовићем остварио је једно од најплоднијих пројектантских партнерстава у српској архитектури с почетка 20. века. Њихово заједничко решење освојило је прву награду на конкурсу за зграду Управе фондова 1901. године. Објекат је завршен 1903. и данас је у њему смештен Народни музеј Србије. Са истим сарадником пројектовао је и Зграду трговца Стаменковића, као и репрезентативну палату Београдске задруге, подигнуту у бозаровском духу француског декоративизма (1905–1907).
Године 1893. поверено му је руковођење радовима на рестаурацији манастира Манасија, које је са Драгутином Ђорђевићем успешно окончао 1895. године. Њихов најрепрезентативнији заједнички рад свакако је пројекат за зграду Српске краљевске академије, данашњу Палату САНУ, за који су завршне скице предали 1911. године. Драгутин Ђорђевић пројектовао је основу зграде, док је Андра Стевановић творац њене декоративне и уникатне фасаде, као и композиције главног кубета. Палате СКА завршена је 1924, будући да је изградњу која је започета 1914. године прекинуо Први светски рат.
Међу његовим другим значајним пројектима издвајају се зграда Железничке дирекције у Београду (са Драгутином Ђорђевићем) и пројекат главне зграде Српске богословије у Призрену. У свом пројектантском раду тежио је слободнијем и савременијем архитектонском изразу од оног који је доминирао у раздобљу строгог академизма.
Аутор је око двеста стручних, научних и публицистичких радова из области архитектуре, грађевинских конструкција и историје српске уметности.
Својим архитектонским пројектима, али и педагошким и научним радом оставио је неизбрисив траг у развоју српске архитектуре, архитектонског образовања и заштите културног наслеђа.
Преминуо је у Београду 15. новембра 1929. године.