 | НИКША СТИПЧЕВИЋ |
Рођен је 14. августа 1929. године у Сплиту, где је похађао основну школу. Другу мушку гимназију завршио је у Београду. Дипломирао је италијански језик и књижевност на Групи за романистику Филозофског факултета у Београду 1953. године.
Након дипломирања запослио се у Институту за српски језик Српске академије наука. Неколико година касније изабран је за асистента на Катедри за романске језике и књижевности Филозофског факултета у Београду. Као лектор за српскохрватски језик радио је на Универтзитету Сорбона у Паризу током пет семестара (1959–1961).
Докторску дисертацију „Књижевни погледи Антонија Грамшија” одбранио је 1965. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Наставничку каријеру наставио је на Катедри за италијански језик и књижевност Филолошког факултета у Београду, након њеног оснивања 1960. године. На истом факултету прошао је сва универзитетска звања, а за редовног професора изабран је 1976. године.
Поље његовог научног интересовања обухватало је модерно занимање за раздобље средњег века и барока, као и компаративно изучавање италијанске и српске књижевности. Дужност декана Филолошког факултета у Београду обављао је од 1987. до 1991. године.
За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1994. године. Био је управник Библиотеке САНУ од 1991. до 2011. године, као и први уредник Трибине Библиотеке САНУ. Такође је био члан Председништва САНУ.
Обављао је многе одговорне функције у културним институцијама и стручним удружењима. Био је генерални секретар Удружења универзитетских наставника и вануниверзитетских научних радника, члан Универзитетског савета, члан Управног одбора Матице српске, члан Управног одбора Српске књижевне задруге и Задужбине Иве Андрића, члан Управног одбора Вукове задужбине и председник Управног одбора Радио-телевизије Србије. Обављао је и дужност специјалног изасланика председника Савезне Републике Југославије Добрице Ћосића у Риму 1992/1993. године.
Његова докторска дисертација о делу Антонија Грамшија објављена је као књига и преведена на италијански језик. Аутор је неколико уџбеника, више студија и монографија, међу којима се издвајају: Италијанске и друге теме (Нови Сад, 1976), Учитавања (Београд, 1996) и Критичке и друге минијатуре (Нови Сад, 2002). Приредио је Италијанско-српскохрватски речник (Нови Сад, 1959).
Дао је изузетан допринос изучавању италијанске књижевности и културе у нашој земљи. За свој научни рад примио је многе награде, међу којима су: Седмојулска награда (1990) и Награда за културу говора „Петар Кочић” (1994). Одликован је Орденом Cavalliere Ufficiale dell’Ordine al Merito della Repubblica Italiana (1971), Орденом Commendatore dell’Ordine al Merito della Repubblica Italiana (1979), као и Орденом Commendatore dell’Ordine della Solidarietà Italiana (2004).
Преминуо је 12. јуна 2011. године у Београду.