 | MИЛЕНКО ШУШИЋ |
Родио се 5. априла 1925. у Гучи, општина Драгачево. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Чачку. Године 1946. уписао је студије хемије, тада у оквиру Филозофског факултета Универзитета у Београду. Дипломирао је 1950. године на Природно-математичком факултету (ПМФ) у Београду .
По завршетку студија почиње да ради као асистент-приправник на Катедри за хемију ПМФ-а у Београду.
Захваљујући веома успешном раду током и након студија, позван је да пређе на Институту за испитивање структуре материје, касније Институт за нуклеарне науке „Борис Кидрич“ у Винчи. Радио је у Лабораторији за физичку хемију, коју је водио академик Павле Савић. Под менторством професора Савића ће и докторирати на Природно-математичком факултету у Београду 1955. године.
Наредне три године у Институту био је шеф за испитивање процеса одвајања фисионих материјала од урана. Вршио је истраживања у области хемије и физичке хемије урана и пратећих елемената на добијању уранових једињења (оксида и флуорида), као полазних материја за добијање металног урана. Од 1958. до 1959. године радио је на материјалима високе специфичне активности и на трансуранским елементима у нуклеарном центру Argone National Laboratory (USA). По повратку у земљу, био је до 1961. начелник Хемијске лабораторије, а од 1961. до 1965. начелник Лабораторије за реакторске материјале Института у Винчи.
Године 1956. изабран је у звање доцента на Катедри за физичку хемију ПМФ-а. Ванредни професор постао је 1962, а редовни 1970. године. У наставу физичке хемије увео је низ нових, првенствено електрохемијских курсева. Био је шеф Института за физичку хемију, шеф Катедре за физичку хемију и Катедре за електрохемију и хемијску кинетику. Имао је преко 120 дипломаца, звање магистра под његовим менторством стекло је око 20 постдипломаца, а степен доктора наука 25 кандидата. Велики број његових сарадника постали су успешни истраживачи и угледни универзитетски наставници и академици.
Био је један од оснивача Института за хемију, технологију и металургију (ИХТМ), а на челу Одељења за општу и физичку хемију ове институције налазио се од почетка 1961. све до 1978.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 21. марта 1974, а за редовног 12. децембра 1985. године.
Руководио је низом научних пројеката Републичке заједнице науке, ИХТМ-а и САНУ.
Био је члан Иницијативног одбора за оснивање Друштва физикохемичара Србије и његов председник од оснивања до 1995, када је изабран за почасног председника. Био је члан Српског хемијског друштва, Међународног електрохемијског друштва (ИСЕ) и Интернационалног удружења за зеолите (ИЗА)
Аутор је универзитетских уџбеника Електрохемија (1970) и Основи електрохемије и електрохемијске анализе (прво издање 1980, друго издање 1992). Бавио се истраживањима у области електрохемије, растопа, чврстих електролита, физичке хемије материјала, посебно метала и специјалних легура на бази титана, кобалта и гвожђа, као и стакластог стања јонских суперпроводника. Аутор је и коаутор преко 300 научних радова у међународним и домаћим часописима. Такође, аутор је неколико практично примењених патената.
Добитник је низа признања и награда: Октобарске награде града Београда (1966), Ордена рада са црвеном заставом (1980), Ордена заслуга за народ са златном звездом (1988), као и већег броја повеља, захвалница и плакета научних организација, научних друштава и факултета.
Преминуо је у Београду 10. октобра 2006. године.