 | ИВАН ТАБАКОВИЋ |
Рођен је у Араду (данашња Румунија) 10. децембра 1898. године. Студије сликарства започео је на Академији ликовних уметности у Будимпешти 1917, а затим прелази на Краљевску академију за умјетност и обрт у Загребу (1919). Од 1922. у Минхену похађа Академију лепих уметности и приватну Уметничку школу Ханса Хофмана, где се упознаје са Недељком Гвозденовићем. Године 1923. вратио се на Академију у Загребу и дипломирао у класи Љубе Бабића.
Од 1924. учио је керамику код Хинка Јуна. На Међународној изложби примењених и индустријских уметности, одржаној 1925. године у Паризу, први пут је излагао радове од керамике. Приликом боравка у француској престоници похађао је школу Grande Chaumiere.
Године 1926. запослио се као хонорарни цртач у Анатомском институту медицинског факултета Свеучилишта у Загребу. То је био период његове сарадње са Отоном Постружником – основали су приватну Слободну сликарску школу, а заједно су 1926. у Салону Урлих у Загребу изложили циклус Гротеске.
Са Крстом Хегедушићем Табаковић је 1929. oсновао уметничку групу Земља, која се опирала утицају импресионизма, неокласицизма и указивала на тешке социјалние прилике у Краљевини Југославији.
Године 1930. сели се из Загреба у Нови Сад.
Напушта уметничку групу Земља 1932. године, након чега у његовом стваралаштву наступа интимистичка и медитативна фаза. Један типично интимистички мотив те фазе, јесте шкољка, симбол заштићености, дома Ипак, наставио је да се бави и социјалним темама. Сликао је хронику модерног градског живота, боемије у серијама кафана.
Током тридесетих година 20. века Табаковић из Новог Сада путује у Загреб и Париз, у којем борави неколико месеци (1934 –1935).
Прву самосталну изложбу имао је 1934. године у Салону Улрих у Загребу. Исте године излаже радове са Недељком Гвозденовићем у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду.
Оснивач је и члан групе Дванаесторица од 1937. године. Иако је на њиховим заједничким изложбама излагао керамику, групу је напустио већ 1938. године.
На Међународној изложби уметности и технике у савременом животу, одржаној у Паризу 1937. године, Иван Табаковић је изложио четири керамичка паноа у почасном холу павиљона Краљевине Југославије. Мотив из Средње Србије, Далматинка, Хрватско пролеће и Босански мотив због својих великих димензија представљали су технолошки подухват, који је Табаковић остварио у сарадњи са новосадским вајаром и керамичаром Карољем Барањијем. На изложби је препознат висок домет уметничких вредности Табаковићевих радова за које је награђен почасном дипломом и Гранд-пријем (Grand Prix) за сликарство и керамику.
Учествовао је у оснивању Школе примењених уметности у Београду 1938. године, где је радио као хонорарни наставник. У том периоду се нарочито окреће ведути и слика Београд – тако је настала серија мотива са Сењака. Врхунац те фазе је Мртва природа (са тањиром пасуља) из 1940, спој интимизма и земљашког критицизма.
Табаковић је за време Другог светског рата израдио неколико слика с ратном тематиком. Његови послератни радови нису одговарали духу соцреализма.
Од 1945. до 1948. предавао је на Ликовној академији у Београду, након чега прелази на новоосновану Академију за примењене уметности. У почетку је предавао текстил, а затим керамику.
Током педесетих година урадио је низ скица за керамичке тањире и редовно је излагао керамику на међународним изложбама.
Године 1954. са Недељком Гвозденовићем улази у групу Шесторица као један од оснивача. У својим радовима Табаковић све више показује интересовање за апстракни ликовни израз. Другу београдску фазу његовог стваралаштва (1955–1977) карактеришу наглашена истраживања темељних принципа модернистичке слике, али и скулптуре, колажа и фотомонтаже.У том периоду настају његови циклуси: Порекло и облици ликовног изражавања, циклуси ликовних асоцијација и метаморфоза Скривени светови (1960−1968), надреалистички циклус Живот, мисли, снови (1965−1967), као и ремек-дела српске модерне – Светло, облак, лептир (1963) и Сликарска лабораторија (1968).
За дописног члана Одељења ликовне и музичке уметности САНУ изабран је 16. децембра 1965, а за редовног члана 27. априла 1972. године. Као члан Уметничког савета Галерије САНУ дао је велики допринос њеном оснивању и начину деловања. Био је аутор графичких решења за каталоге првих изложби и до краја живота остао је активан у раду Галерије.
Самостално је излагао у Београду, Загребу, Љубљани, Сплиту, Зрењанину, Суботици, , Херцег Новом, Нишу, Новом Саду, Сарајеву и Њујорку. Поред поменутих, учествовао је на бројним групним изложбама: Прољетном салону у Загребу, јесењим и пролећним изложбама југословенских уметника у Београду, Југословенској изложби у Лондону (1930), Октобарском салону, Тријеналу југословенске уметности. Излагао је и на Венецијанском бијеналу (1968) и Бијеналу у Токију (1970).
Поред поменутог Гран Прија, за свој уметнички рад добио је велики број признања, међу којима су: Сребрна медаљу на Међународној изложби у Остендеу (1959), Златна медаља на Међународној изложби у Прагу (1962), Награда Политике (1963), Седмојулска награда (1966), Повеља поводом педесет година стваралаштва на пољу керамике Удружења ликовних уметника примењених уметности Србије (1972), Награда АВНОЈ-а (1975), Орден заслуга за народ са златном звездом (1974), Награда АВНОЈ-а (1975).
Преминуо је 27. јула 1977. у Београду.
Сматра се једним од најзначајнијих уметника у историји српског и југословенског сликарства.
Фонд „Иван Табаковић“ основала је Српска академија наука и уметности 1982. године ради додељивања награде за истакнута дела из свих области ликовних и примењених уметности. Награда Фонда „Иван Табаковић“ додељивана је у периоду од 1984. до 2010. године. Као наставак ове традиције, у марту 2022. године, САНУ је установила Награду „Иван Табаковић“.