 | ИВАН ТАБАКОВИЋ |
Рођен је у Араду (данашња Румунија) 10. децембра 1898. године. Студије сликарства започео је на Академији ликовних уметности у Будимпешти 1917, а затим прелази на Краљевску академију за умјетност и обрт у Загребу (1919). Од 1922. у Минхену похађа Академију лепих уметности и приватну Уметничку школу Ханса Хофмана, где се упознаје са Недељком Гвозденовићем. Године 1923. вратио се на Академију у Загребу и дипломирао у класи Љубе Бабића.
Од 1924. учио је керамику код Хинка Јуна. На Међународној изложби примењених и индустријских уметности, одржаној 1925. године у Паризу, први пут је излагао радове од керамике. Приликом боравка у француској престоници похађао је школу Grande Chaumiere.
Године 1926. запослио се као хонорарни цртач у Анатомском институту медицинског факултета Свеучилишта у Загребу. То је био период његове сарадње са Отоном Постружником – основали су приватну Слободну сликарску школу, а заједно су 1926. у Салону Урлих у Загребу изложили циклус Гротеске.
Са Крстом Хегедушићем Табаковић је 1929. oсновао уметничку групу Земља, која се опирала утицају импресионизма, неокласицизма и указивала на тешке социјалние прилике у Краљевини Југославији.
Године 1930. сели се из Загреба у Нови Сад.
Напушта уметничку групу Земља 1932. године, након чега у његовом стваралаштву наступа интимистичка и медитативна фаза. Један типично интимистички мотив те фазе, јесте шкољка, симбол заштићености, дома Ипак, наставио је да се бави и социјалним темама. Сликао је хронику модерног градског живота, боемије у серијама кафана.
Током тридесетих година 20. века Табаковић из Новог Сада путује у Загреб и Париз, у којем борави неколико месеци (1934 –1935).
Прву самосталну изложбу имао је 1934. године у Салону Улрих у Загребу. Исте године излаже радове са Недељком Гвозденовићем у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду.
Оснивач је и члан групе Дванаесторица од 1937. године. Иако је на њиховим заједничким изложбама излагао керамику, групу је напустио већ 1938. године.
На Међународној изложби уметности и технике у савременом животу, одржаној у Паризу 1937. године, Иван Табаковић је изложио четири керамичка паноа у почасном холу павиљона Краљевине Југославије. Мотив из Средње Србије, Далматинка, Хрватско пролеће и Босански мотив због својих великих димензија представљали су технолошки подухват, који је Табаковић остварио у сарадњи са новосадским вајаром и керамичаром Карољем Барањијем. На изложби је препознат висок домет уметничких вредности Табаковићевих радова за које је награђен почасном дипломом и Гранд-пријем (Grand Prix) за сликарство и керамику.
Учествовао је у оснивању Школе примењених уметности у Београду 1938. године, где је радио као хонорарни наставник. У том периоду се нарочито окреће ведути и слика Београд – тако је настала серија мотива са Сењака. Врхунац те фазе је Мртва природа (са тањиром пасуља) из 1940, спој интимизма и земљашког критицизма.
Табаковић је за време Другог светског рата израдио неколико слика с ратном тематиком. Његови послератни радови нису одговарали духу соцреализма.
Од 1945. до 1948. предавао је на Ликовној академији у Београду, након чега прелази на новоосновану Академију за примењене уметности. У почетку је предавао текстил, а затим керамику.
Током педесетих година урадио је низ скица за керамичке тањире и редовно је излагао керамику на међународним изложбама.
Године 1954. са Недељком Гвозденовићем улази у групу Шесторица као један од оснивача. У својим радовима Табаковић све више показује интересовање за апстракни ликовни израз. Другу београдску фазу његовог стваралаштва (1955–1977) карактеришу наглашена истраживања темељних принципа модернистичке слике, али и скулптуре, колажа и фотомонтаже.У том периоду настају његови циклуси: Порекло и облици ликовног изражавања, циклуси ликовних асоцијација и метаморфоза Скривени светови (1960−1968), надреалистички циклус Живот, мисли, снови (1965−1967), као и ремек-дела српске модерне – Светло, облак, лептир (1963) и Сликарска лабораторија (1968).
За дописног члана Одељења ликовне и музичке уметности САНУ изабран је 16. децембра 1965, а за редовног члана 27. априла 1972. године. Као члан Уметничког савета Галерије САНУ дао је велики допринос њеном оснивању и начину деловања. Био је аутор графичких решења за каталоге првих изложби и до краја живота остао је активан у раду Галерије.
Самостално је излагао у Београду, Загребу, Љубљани, Сплиту, Зрењанину, Суботици, , Херцег Новом, Нишу, Новом Саду, Сарајеву и Њујорку. Поред поменутих, учествовао је на бројним групним изложбама: Прољетном салону у Загребу, јесењим и пролећним изложбама југословенских уметника у Београду, Југословенској изложби у Лондону (1930), Октобарском салону, Тријеналу југословенске уметности. Излагао је и на Венецијанском бијеналу (1968) и Бијеналу у Токију (1970).
Поред поменутог Гран Прија, за свој уметнички рад добио је велики број признања, међу којима су: Сребрна медаљу на Међународној изложби у Остендеу (1959), Златна медаља на Међународној изложби у Прагу (1962), Награда Политике (1963), Седмојулска награда (1966), Повеља поводом педесет година стваралаштва на пољу керамике Удружења ликовних уметника примењених уметности Србије (1972), Орден заслуга за народ са златном звездом (1974), Награда АВНОЈ-а (1975).
Преминуо је 27. јула 1977. у Београду.
Сматра се једним од најзначајнијих уметника у историји српског и југословенског сликарства.
Фонд „Иван Табаковић“ основала је Српска академија наука и уметности 1982. године ради додељивања награде за истакнута дела из свих области ликовних и примењених уметности. Награда Фонда „Иван Табаковић“ додељивана је у периоду од 1984. до 2010. године. Као наставак ове традиције, у марту 2022. године, САНУ је установила Награду „Иван Табаковић“.