 | ЈОРЈО ТАДИЋ |
Родио се на Хвару 5. јуна 1899. године. Основну школу је завршио у родном месту, а класичну гимназију у Задру и Сплиту. Историју и филозофију студирао је на универзитетима у Загребу (1917-1919), Прагу (1919-1920), Лајпцигу и Берлину (1920-1921), и на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где је дипломирао 1922. Године. На истом факултету, 1929, одбранио је докторску дисертацију „Шпанија и Дубровник у 16. веку“. Стручно се усавршавао на Сорбони у Паризу, током школске 1930/1931. године.
Након завршетка основних студија, ступио је у државну службу као суплент Поморске академије у Котору (1922). Већ наредне школске године постаје професор Трговачке академије у Дубровнику, а касније и директор те институције. Током овог периода интензивно истражује историјску грађу у Дубровачком архиву.
Године 1935. изабран је у звање доцента на Филозофском факултету Универзитета у Загребу. Предавао је Општу историју новог века. За вишег саветника у Министарству просвете у Београду постављен је 1938. године. Наредне године изабран је за доцента на Одсеку за историју Филозофског факултета Београдског универзитета. На истом факултету, прошао је сва универзитетска звања, а за редовног професора на Катедри за општу историју новог века изабран је 1951. године.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1940, а за редовног члана Српске академије наука 1959. године. Обављао је дужност секретара Одељења друштвених наука од 1963. до 1969. године.
Био је један од најистакнутијих познавалаца историје Дубровачке републике, као и историје Медитерана. Његов научни интерес обухватао је и бројне теме из српске и балканске историје у периоду између 16. и 18. века. Поред студија уско везаних за дубровачку историју значајан је његов рад на расветљавању привредне прошлости српских и балканских земаља средњег века. На основу дубровачке архивске грађе добио је читав низ података о аграрној и рударској производњи у Србији средњег века. Указао је на развој трговачког сталежа у средњовековној Србији и на значај српске рударске производње за развој Дубровачке републике.
У књизи Дубровачки портрети (1948) сакупио је биографије многих истакнутих личности из дубровачке историје, као што су: Фрања Гундулић, Марин Држић, Никола Працатовић, Цвијета Зузорић. Бавио се и историјом јеврејске заједнице у Дубровнику, плод овог интересовања је монографија Јевреји у Дубровнику до половине XVII стољећа (1937). Теми јеврејске историје вратио се после Другог светског рата, кад је објавио две студије Из историје Јевреја у југоисточној Европи (1959) и Допринос Јевреја трговини с далматинским приморјем у XVI и XVII веку (1966).
Био је један од најбољих латинских палеографа свога времена. Систематски је објављивао дубровачку архивску грађу: Писма и упутства Дубровачке републике I, Прилози за историју здраствене културе старог Дубровника (заједно са Ристом Јеремићем), Дубровачка архивска грађа о Београду и Грађа о сликарској школи у Дубровнику XVIII—XVI века. У уводној студији за критичко издање Писама и упутстава Дубровачке републике пружио је један од најбољих прегледа фондова тадашњег Државног архива у Дубровнику.
Кроз свој научни и педагошки рад дао је велики допринос у развоју историјске науке и историографије, посебно у расветљавању бројних тема из дубровачке историје.
Преминуо је 4. октобра 1969. у Београду.