 | АЛЕКСАНДАР ТЕРЗИН |
Професор универзитета: Медицински факултет у Новом Саду, шеф Катедре за микробиологију, редовни од (1964)
САНУ: Одељење медицинских наука: дописни члан од 17. 12. 1959; редовни од 21. 3. 1974.
Приступна беседа: „О једном излету преко граница медицинске вирусологије”. Глас / САНУ ОМН. 299 : 28 (1976) 53–58. Беседа одржана 19. 11. 1974.
Александар Терзин је рођен 1911. године у Сентандреји где је завршио основну школу. Гиманзију је похађао у Ђуру, а студије медицине је започео у Будимпешти, наставио их у Београду, а дипломирао је у Загребу 1939. године. Већ током студија показао је тенденције ка микробиологији и научном раду. Обавезни стаж завршио је у Општој болници у Београду, након чега је постављен за асистента на микробиологији Медицинског факултета у Београду.
Током другог светског рата и окупације Београда проф. Терзин је радио у Централном хигијенском заводу за сузбијање пегавца. Специјализацију из микробиологије завршио је 1942. године. Након ослобођења Београда добија посао у Главној војној болници. Од јула 1945. године постаје в.д. шефа одељења Савезног епидемиолошког института.
Након завршетка Другог светског рата проф. Терзин је провео 18 месеци на стручном усавршавању у Медицинској школи Харвард у Бостону, у периоду између 1946. и 1949. године. Током усавршавања бавио се углавном вирусолошком дијагностиком и епидемиологијом са циљем да по повратку у своју земљу оснује одељење вирусологије.
Године 1951. након повратка са усавршавања, при Хигијенском заводу НР Србије, основао је Одељење за вирусологију и имунологију чији је постао шеф. Одељење је било једина лабораторија у континенталном делу Европе која је радила дијагностику већине тада познатих вирусних обољења и добија статус регионалне референтне лабораторије за Инфлуенцу.
За ванредног професора микробиологије на Медицинском факултету у Сарајеву проф. Терзин је изабран 1953. године. Исте године постаје шеф новооснованог Института за вирусологију и имунологију Медицнскког факултета у Сарајеву, док 1959. године бива изабран у звање редовног професора.
Професор Александар Терзин свој следећи премештај добија већ 1964. године када је изабран за редовног професора Mикробиологије, вирусологије и имунологије на Медицинском факултету у Новом Саду, такође постаје шеф катедре за микробиологију као и директор Завода за вирусологију и имунологију Института за заштиту здравља АПВ. По трећи пут у животу проф. Терзин у рекордном року успева да новоосновану лабораторију у Новом Саду доведе на исти ниво који је раније постигнут у Београду и Сарајеву. На позицији у Новом Саду задржао се до пензионисања 1975. године.
Током своје каријере проф. Терзин је велику енергију улагао и у педагошки рад и сматра се оснивачем југословенске школе вирусологије. Може се рећи да је наставничку каријеру започео већ у студентским данима као студент-демонстратор и да је врло успешно наставио као асистент и професор. О његовим квалитетима као педагога довољно говори чињеница да је током каријере успео да оснује, развије и унапреди три институције до нивоа регионалних референтних центара.
У научном раду проф. Терзин се углавном бавио епидемиологијом и дијагностиком вирусних инфекција, а касније у току каријере посветио се имунолошким проблемима. Разрадио је технику изолације и идентификације вируса на култури ћелија ембрионисаних кокошјих јаја, испитивао је утицај вирусних инфекција на локомоторне активности мишева и заједно са Д. Мелом учествовао у испитивању вакцине против бациларне дизентерије. Већ 1951‒1952. године формулисао је правило о синдромској манифестацији вирусних обољења до ког су, нешто касније, дошли и други светски научници. Бавио се и испитивањем ендемских обољења непознатог узрока на нашим просторима, попут ендемске нефропатије. Као аутор или коаутор, објавио је 89 чланака, махом у иностраним часописима. Објавио је уџбеник Основи медицинске вирусологије 1962. године.
Изабран је за дописног члана САНУ 1959. године а за редовног члана непосредно пред пензионисање, 1974. године. За члана ВАНУ изабран је 1981. године а за члана Њујоршке академије 1980. године.
Преминуо је 1987. године у Новом Саду.
Приступна беседа: „О једном излету преко граница медицинске вирусологије”. Глас / САНУ ОМН. 299 : 28 (1976) 53–58. Беседа одржана 19. 11. 1974.
Биографија, библиографија: Год. / САНУ 71 (1968) 309–317; 77 (1972) 790–792; 93 (1987) 315–317.
Одбори: МО одбор за медицинска истраживања, члан
Признања: Орден рада 3. реда (1949); Орден рада 2. реда (1959); Орден рада са црвеном заставом (1965); Двадесетседмојулска награда БиХ (1960); Награда ослобођења Војводине (1972); Повеља града Новог Сада (1979);
Некролог: Год. / САНУ (1988) 455–457 (Мирослав Симић)
Књига 8, 455‒476