 | ЕМАНУЕЛ ВИДОВИЋ |
СКА: дописник Академије уметности од 18. 2. 1922.
САН: дописни члан Одељења ликовне и музичке уметности од 22. 3. 1948.
Рођен је 24. децембра 1870. године у Сплиту, где је завршио основну школу. У петом разреду Велике реалке, 1887. године, уписује Академију лепих уметности у Венецији. Првих година похађа часове вајарства, затим прелази на сликарство у којем се лакше сналази. Незадовољан академским системом старих професора, на четвртој години школовања напушта Академију. Ова одлука лишава га општинске стипендије и потпоре имућног стрица. Поред чињенице да није могао рачунати на сигурне приходе, сели се у Милано, где успева да прода неке од својих слика и да ради као растауратор. Постаје члан уметничког друштва „Уметничка породица“ (Famiglia artistica).
Прва велика колективна изложба на којој учествује је Esposizioni Riunite, његова слика изложена је уз једну слику Ђованија Сегантинија. Овај чувени пејзажиста имаће велики утицај на Видовићеву технику својим литерарним садржајем и дивизионистичком обрадом. Видовић добија добре критике и пријем код публике, након прве колективне изложбе. Затим одлази у мали италијански град Кјођу (Chioggiu), у близини Венеције. Боравак у рибарском градићу одлучно делује на формирање његовог сутонског опуса. Након три године, враћа се у Сплит, где је постављен за наставника цртања на реалци. Упознаје се са Влахом Буковцем, који га охрабрује да развија свој сликарски таленат. Због сукоба са једним Италијаном, бива суспендован и губи место наставника. Тек након десет година биће постављен за професора цртања у Занатлијско-уметничкој школи у Сплиту. Излаже и на Првој југословенској изложби у Београду 1904. године. До 1908. године издваја се као један од најбољих пејзажиста његове генерације.
Заједно са Буковцем и Мештровићем излагао је у Лондону, у Далматинском павиљону. Затим учествује на многим колективним изложбама: у Бечу, Прагу, Софији, Љубљани, Паризу, Милану, Копенхагену, Бриселу и Барселони.
Уз Ивана Мештровића, Видовић је главни оснивач и идејни покретач Друштва хрватских уметника Медулић, које активно учествује у југословенском уметничком покрету. Друштво је основано 1908. године, други истакнути чланови били су Буковац, Рачки, Кризман, а како покрет поприма југословенски карактер придружују им се Надежда Петровић, Ђорће Јовановић, Богдан Поповић и други.
У том периоду Видовић, у Сплиту са пријатељима Антом Катуранићем и Анђелом Уводићем покреће хумористички лист Дује Балавац, који обилује врло занимљивим карикатурама.
У његовом сликарском опусу приметни су јаки утицаји импресионизма, дивизионизма и симболизма. Ипак непрестано експериментише и трага за новим изразом. О томе сведочи и податак да је слику, названу по Дантеовом стиху „Час у којем се буди жеља“ („L’ora che volge al desio“), са којом је постигао успех код критике на колективној изложби у Бечу, више пута након излагања израђивао у новој техници.
Боравци у Трогиру, од 1930. до 1935. године, где је израдио велики број скица, бивају крунисани циклусом Трогир, који излаже 1937. године у Загребу. У раздобљу од 1938. до 1941. године Видовић досеже највећи уметнички успон и зрелост његовог израза кулминира у мртвим природама и ентеријерима, углавном сплитских и трогирских катедрала. Из уметнички најзрелије фазе издвајају се Сплитска катедрала, 1939. завршава Сакристију трогирске катедрале, затим 1940. године излаже Рибе, Мртве птице и Сликарев атеље.
За дописног члана Академије уметности Српске краљевске академије изабран је 18. фебруара 1922, а за дописног члана Одељења ликовне и музичке уметности Српске академије наука 22. марта 1948. године.
Последња фаза његовог стваралаштва обележена је реминисценцијама на Сплит и Трогир његовог детињства, као на слици Стари шквер код Камерланга из 1953. године. Процењује се да је Видовић, током своје плодне уметничке каријере, насликао чак 5. 000 слика, али је често незадовољан коначним резултатом, и у сталном трагању за новим границама уметничког израза, половину уништио. И поред ове чињенице оставио је разноврстан, богат сликарски опус од око хиљаду уљаних слика, акварела, цртежа и карикатура.
Преминуо је 1. јуна 1953. године у Сплиту.