 | Михаило Војводић |
Рођен је на Цетињу 27. октобар 1938. године. у родном граду завршио је основну школу и гимназију. Дипломирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду 1960. године. На истом факултету је магистрирао 1964, а докторску дисертацију „Скадарска криза 1913. године“ одбранио је 1966. Академску 1964/65. годину провео је на специјализацији у Француској.
За асистента на Катедри за општу историју новог века Филозофског факултета Универзитета у Београду изабран је 1961. године. На матичном факултету прошао је сва универзитетска звања, а за редовног професора изабран је 1980. године. Такође, на истом факултету обављао је дужност шефа Катедре за општу историју новог века, управника Одељења за историју (1988−1990) и декана (1998−2000).
Био је и научни секретар Југословенског националног комитета за историјске науке и председник руководећих односно научних већа на Универзитету у Београду, Историјском музеју Србије и Историјском институту Црне Горе.
Поље његовог научног интересовања обухватало је општу и националну историју новог века, посебно развитак Источног питања, међународне односе Србије и политику великих сила на Балкану. Као и своју докторску тезу, велики број радова посветио је тематици балканских ратова. Проучавајући разне теме из националне историје сагледавао их је у контексту међународних односа и историјских процеса у Jугоисточној Европи.
Из његове богате библиографије издвају се монографије: Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века (1988), Путеви српске дипломатије: Огледи о спољној политици Србије у XIX и XX веку (1999), Изазови српске спољне политике (1791−1918) (2007), Године неизвесности: Србија у међународној политици 1903−1908. (2021), Балкански расплет: Oтпор Србије страним интересима на Балкану (од Анексионе кризе до Великог рата) (2024). Личности и делу Стојана Новаковића посветио је студије: Стојан Новаковић и Владимир Карић (2003), Петроградске године Стојана Новаковића (1900−1905) (2009), Стојан Новаковић (2012), Само својим путем: Стојан Новаковић у скупштинском и јавном животу Србије (1905−1915) (2015). Приредио је једанаест књига српске дипломатске грађе из обимне збирке докумената посвећених спољној политици Србије у периоду од 1903. до 1914. године.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2009, а за редовног 2015. године. У оквиру Академије обављао je дужност секретара Одељења историјских наука (2016−2024), био је члан Одбора за проучавање настанка Краљевине СХС 1914−1918, Одбора за историју XIX века, Одбора за историју XX века, Одборa за историју српско-руских односа и Вардарског одбора. Такође, био је члан Управног одбора Фонда САНУ и председник Управног одбора Балканолошког института САНУ.
За свој научни рад добио је бројна признања, међу којима се издвајају: Награда Вукове задужбине за науку (2012), Награда „Владмир Ћоровић“ (2012) и Повеља Универзитета у Источном Сарајеву.
Као историчар изузетних истраживачких квалитета обрадио је многе важне теме везане за општу и националну историју. Својим научним и педагошким радом оставио је неизбрисив траг у развоју наше историјске науке.
Преминуо је 23. марта 2025. године у Београду.