 | АНТОНИЈЕ ВУЧЕТИЋ |
Рођен је 18. децембра 1845. у Дубровнику, где је завршио основну школу и гимназију. Од 1863. до 1867. студира историју и географију на Филозофском факултет у Бечу. За време студија велики узор био му је нешто старији суграђанин – Валтазар Богишић, тада већ доктор правних наука, који је радио као библиотекар Дворске библиотеке. Богишић га је упутио у архивска истраживања, што је утицало на његов даљи научни рад. Значајна је Вучетићева активност у оквиру Слованске беседе, као и удружења српске ђачке омладине Зора, основаних у Бечу 1863. године.
По завршетка студија, запослио се као суплент историје и географије у нижој гимназији на Корчули, потом у шесторазредној реалки у Сплиту. Од 1871. године, након полагања државаног испита, ради као професор Дубровачке гимназије, где ће предавати све до 1924. године, уз извесне прекиде, кад је био ангажован као просветни надзорник котора Сплитског (1883-1891) и кад је био присилно пензионисан из политичких разлога (1903-1921). Већ на почетку своје професорске каријере борио се да држи предавања на народном језику, што је био резултат вишедеценијске политичке и просветне борбе Срба и Хрвата да истисну италијански језик из наставе и добију право на школовање на народном језику. Вучетић је веома рано започео да ради и као истраживач у Дубровачком архиву будући да су његове прве историјске студије засноване на подробним архивским истраживањима. Свој први архивски прилог Споменици српски објавио је у дубровачком књижевном часопису Словинац.
Значајну историјску студију О дубровачкој поморској сили до сврхе средњега вијека објавио је већ 1872. године. Њен наставак О дубровачкој поморској сили почетком новога вијека штампао је следеће 1873. године. Вучетић је у часопису ЈАЗУ Старине, 1885. године, објавио Писма калуђера српских манастира на Светој Гори кнезу и властели дубровачкој (1510-1792). Ово дело је плод његовог дугогодишњег архивског рада у којем су анализирана и представљена преко 50 писама српских калуђера са Свете Горе.
У првој деценији 20. века објављује чланке у часопису Срђ под насловом Ситнице из дубровачке прошлости, чије су теме разнолике, а претежно из политичке и културне историје Дубровника последњих деценија 17. века, после земљотреса из 1667. године. У истом часопису био је главни уредник од 1906. до 1908, кад је објавио низ значајних архивских прилога под називом Споменици дубровачки. У том периоду је приредио Споменицу о паду Дубровачке републике, за коју је уводник под насловом „Ујединимо се културом“ написао Стојан Новаковић.
Вучетић је приредио знатан део грађе која је објављена у другој књизи Monumenta Ragusina у издању ЈАЗУ. И све остале књиге из ове едиције садржале су његове архивске и научне доприносе. Један је од оснивача и први председник Дубровачког ученог друштва Свети Влахо, које је основано 1923. године, са циљем да истражује дубровачку прошлост.
Постављен је за вршиоца дужности архивара Дубровачког архива 1920. године. Наредне године постављен је за управника Архива и поново постаје професор Дубровачке гимназије. И након одласка у пензију 1924. године, наставио је да ради као истраживач Дубровачког архива. Његовом заслугом, у Дубровачкој гимназији, основана је задужбина за сиромашне ђаке – „Гундулићева залога“.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1929. године. Био је дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу (1874) и Краљевског архивског већа у Бечу (1913).
Био је један од најзначајнијих историчара Дубровника. Његове историјске студије, засноване на архивским истраживањима, одликује се изразитим ауторовим приповедачким даром, тако да се могу читати и као литерарни прилози.
Преминуо је у Дубровнику 16. маја 1931. године.