 | ВЛАДИМИР ВУЈИЋ |
Рођен је 13. фебруара 1894. у Београду. Основну школу уписао је у родном граду, али се због очеве службе са породицом преселио у Крагујевац и тамо завршио основно и гимназијско образовање.
По завршетку гимназије, 1912. године, пријавио се да учествује као добровољац у Првом балканском рату. Студије медицине започео је у Паризу 1913. године, али је брзо прешао на Универзитет у Бечу. Током Првог светског рата био је члан медицинског особља у српској војсци, а касније, на лични захтев, борац у пешадијском пуку. Учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније.
Након завршетка рата, наставља студије медицине на Карловом универзитету у Прагу, где је дипломирао 1923. године. Упоредо са студијама, радио је на Клиници за неурологију и често путовао по европским државама како би обогатио своје стручно знање. У то време успешно је овладао чешким, француским и немачким језиком и научио да се служи грчким и италијанским језиком.
По завршетку студија вратио се у Београд и почео да ради као секундарни лекар у Душевној болници на Губеревцу. Међутим, већ 1925. поново је отишао у Беч како би завршио специјализацију из неурологије и психијатрије код професора Вагнер-Јаурега, добитника Нобелове награде за физиологију и медицину.
Одлуком Министра народног здравља 1927. године изабран је за асистента на Медицинском факултету у Београду. Доцент је постао 1931, а ванредни професор 1940. године. Звање редовног професора неуропсихијатрије стекао је 1946. године. Радио је као шеф Катедре неурологије, психијатрије и медицинске психологије, а био је изабран и за првог продекана Медицинског факултета у Београду. Заслужан је за увођење наставе из области психологије и психопатологије у програм психијатријског образовања.
Био је породични лекар династије Карађорђевић до 1941. године.
Након стручног боравка у Енглеској (1946-1947) изабран је за члана Краљевског медицинског-психолошког удружења (1947). Био је члан Друштава француских и чехословачких неуролога и психијатара, као и члан Бечког неуропсихијатријског друштва.
За дописног члана Српске академије наука изабран је 1950. године.
Професор Вујић и даље је високо је цењен као научни стваралац. Објавио је велики број радова из неурологије, психијатрије и клиничке психологије на разним језицима.
Први оригинални рад „Синестезија – од халуцинација гласа до перцепције боје“ публиковао је 1921. године описавши, још као студент, дотада незабележен феномен у стручној литератури да се при појави акустичких халуцинација синестетично јављају и оптичке халуцинације.
Из домена психопатологије истиче се и његово оригинално објашњење појаве deja vu, као и оптичке варке парадоксалног увећања објеката при удаљавању од њега и први медицински уџбеник из области психопатологије у Србији под називом Медицинска психологија са општом психопатологијом I. У области психијатрије обрадио је начин нестајања суманутих идеја при излечењу прогресивне парализе, а описао је и феномен афективног неподношења код неуротичних пацијената.
Научно-истраживачки рад из области неурологије започео је 1925. као млади лекар на специјализацији у Бечу публикацијом „Парадоксално одвијање рефлекса трептања и конвергенциони тремор очних јабучица“. Управо тих година стекао је углед светске научне јавности, откривши међу првима да је узрок епидемије полинеуритиса код жена изазван апиолом који се тада користио као средство за побачај.
Неуролошка открића професора Вујића обухватају испитивање промена притиска ликвора у сну здравих и болесних особа, клинички значај патологије оптичких паслика, те угашеност аутоматских покрета једне руке при ходу. Од највећег значаја су његови радови о ларвираном енцефалитису (1949–1950), у којима је описао неколико нових знакова и дао крупан прилог схватању о органској генези неуроза и неурастенија. У стручној литератури познат је и „Вујићев знак“ менингитиса који је описао 1945. и који спада у менингеалне знаке првог реда.
Дужност управника Неуропсихијатријске клинике у Београду вршио је од 1945. године до смрти.
Био је једна од најистакнутијих личности српске медицине прве половине 20. века и сматра се једним од пионира „науке о спавању“. Будућим поколењима оставио је велики број клиничких знакова и феномена, као и метода научног истраживања.
Преминуо је 25. новембра 1953. године у Београду.