 | МИХАИЛО ВУКДРАГОВИЋ |
Рођен је 8. новембра 1900. године, у Окучанима. Класичну гимназију учио је у Винковцима, Вараждину, Осијеку и Сремским Карловцима, где је матурирао 1919. године. Исте године уписује се на Филозофски факултет у Београду. Започете студије прекида 1921. године и одлази у Праг, где се уписује на Државни конзерваторијум. Студира композицију код Јарослава Кричке и Карела Јирака, а дириговање код Вацлава Талиха. Дипломирао је 1925. године, наредне две године остаје у Прагу на усавршавању.
По повратку у Београд, од 1927. до 1937, био је професор у средњој Музичкој школи „Станковић“, где је истовремено радио и као диригент хора и оркестра. Позоришну сезону 1934/1935. провео је као диригент и шеф оркестра Загребачке опере.
Под његовом диригентском палицом Београдска филхармонија и хор „Станковић“, први пут у Београду, извели су Бетовенову композицију Missa solemnis. У два наврата радио је као шеф музичког програма и диригент Симфонијског оркестра Радио Београда (1937-1940. и 1945-1948).
Изабран је за ванредног професора дириговања на Музичкој академији 1940. године, а за редовног професора 1945. године. Био је ректор Музичке академије од 1947. до 1952. године. Кад 1957. долази до уједињења три академије уметности и оснивања Уметничке академије, Вукдраговић је изабран за првог ректора нове институције и остаје на тој функцији наредне две године.
За дописног члана Српске академије наука изабран је 1950, а редован члан САНУ постао је 1961. године.
Компоновао је кантате (Везиља слободе, Светли гробови, Србија, Славонија), симфонијске поеме (Пут у победу, Симфонијска медитација), гудачке квартете, соло-песме (Успаванка, Облаци, Мајка, Жена и илузија), песме за мушке, женске, мешовите и дечије хорове (Радост вечери, Младост, Песма моје земље, Врба, 21. октобар), музику за позоришне комаде (Два идола, Млетачки трговац, Медеја, Конак) и за филмове (Језеро, Бесмртна младост, Грчка деца, Стеван Мокрањац). Занимало га је и народно стваралаштво, компоновао је „Обраде народних мелодија за глас и камерни оркестар“
Бавио се музичком публицистиком и критиком, чланке је објављивао у Музичком гласнику, Музици, Звуку, Ревији, Књижевним новинама, Политици и Борби. Превео је са чешког Мисаони атеље модерног композитора К. Б. Јирака, а у сарадњи са П. Милошевићем дело истог аутора Науку о музичким облицима.
Обављао је многе дужности у музичко-друштвеним организацијама, међу којима су: председник Савеза културно-просветних друштава Србије (1948-1956), генерални секретар Савеза композитора Југославије (1953-1962), оснивач и председник Савеза музичких друштава Србије (1956).
Један је од тројице академика којима је било поверено старање о заштити Мокрањчеве родне куће у Неготину.
Добитник је многих награда и признања, међу којима су: Вукова награда (1965), Седмојулска награда (1971), Награда АВНОЈ-а (1981), Награда Савеза композитора Југославије (1954), Орден братства и јединства (1970), Орден рада са црвеном заставом.
Преминуо је 14. марта 1986. године у Београду.