 | САВА ВУКОВИЋ (СВЕТОВНО ИМЕ СВЕТОЗАР) |
Епископ Сава (световно име Светозар Вуковић ) рођен је 13. априла 1930. године у Сенти, где је завршио основну школу и нижу реалну гимназију. Богословију Свети Сава, у манастиру Раковици, завршава 1950. године. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1954. године. Део последипломских студија провео је на Старокатоличком теолошком факултету у Берну (1957−1958). По повратку из Швајцарске, постављен је за суплента Богословије Светог Саве у Београду. Докторирао је 1961. године на Богословском факултету у Београду са тезом „Типик архиепископа Никодима“.
Замонашен је у манастиру Ваведење, у Београду 1959. године. Изабран је за викарног епископа моравичког 1961. године. Предавао је Литургику и Историју уметности на Богословском факултету у Београду, од 1961. до 1967, када је изабран за епископа источноамеричког и канадског. На том положају остаје све до 1977, исте године изабран је за епископа шумадијског. У том периоду покренуо је епархијски лист Каленић и основао издавачку установу истог имена. Представљао је Српску православну цркву у комисији за припрему Светог и Великог сабора православне цркве у Женеви (1979−1991) и у Дијалогу са Римокатоличком црквом (1980−1991).
Поред архипастирског рада у епархијама у којима је био на челу, епископ Сава је администрирао следећим епархијама: Источноамеричком и канадском (1977−1978), Жичком (1978), Банатском (1980−1985), Темишварском (1980−1996), Средњозападноамеричком (1986−1988), Западноамеричком (1986−1988) и Бачком (1988−1990).
Као личну задужбину подигао је Цркву Светог великомученика Георгија у Вишевцу, родном селу Карађорђа Петровића. За време његовог управљања Шумадијском епархијом обновљено је више манастира, међу којима су Никоље рудничко ( XV век), Петковица у Страгарима ( XIII век), Павловац и Кастаљан на Космају ( XV век) и Брезовац на Венчацу (XV век). За време архиепископске службе у Америци основао је четрнаест нових парохија и један манастир. Био је главни уредник споменица Српске православне цркве посвећених патријарху Арсенију III Чарнојевићу и Великој сеоби 1690. године, као и спаљивању моштију Светог Саве.
Као епископ моравички био је покретач излажења часописа Српска православна црква – њена прошлост и садашњост (Serbian Orthodox Church – Its Past and Present) на српском и енглеском језику, као и новина Српске патријаршије Православље. Био је главни уредник Гласника, службеног листа Српске православне цркве, од јуна 1966. до јула 1967. године. Током боравка у Америци, покренуо је месечни часопис Источноамеричке и канадске епархије Стаза православља, који је касније постао званични лист Српске православне цркве у САД и Канади. Док је радио као администратор Банатске (1980−1985) и Бачке (1988−1990) епархије обновио је некадашње часописе ових епархија: Банатски весник (1981) у Вршцу и Беседа (1989) у Новом Саду.
За дописног члана Одељења историјских наука САНУ изабран је 1997. године.
Као његова два најважнија дела издвајају се Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891-1941. и Српски јерарси од деветог до двадесетог века, ова студија предстваља најпотпунији извор података о нашим архијерејима. Објавио је и читав низ краћих студија о појединим епархијама, архијерејима и значајним догађајима из историје Српске православне цркве. Као и неколико значајних студија из области православне литургике.
Захваљујући великом радном ентузијазму и ерудицији покренуо је нове и оживео многе замрле верске публикације. Велику пажњу у свом раду посвећивао је просвећивању пастве.
Преминуо је у Београду 16. јуна 2001 године. Сахрањен је у Крагујевцу.