 | НИКОЛА ВУЛИЋ |
Рођен је у Скадру 27. новембра 1872. године. Основну школу завршио је у Бољевцу, нижу гимназију похађао је у Зајечару и Алексинцу. Вишу гимназију завршио је у Београду. Дипломирао је 1894. године на Филозофском факултету Велике школе у Београду, на Катедри за класичну филологију, археологију и историју.
Одлази на последипломске студије на Универзитет у Минхену, где предавања слуша код чувених професора Kарла фон Милера и Хajнриха фон Велфлина. Докторску тезу под насловом Historische Untersuchungen zum Bellum Hispaniense одбранио је 1896. године. Већ на почетку своје научене каријере, Вулић постиже велики успех. Његова докторска дисертација је штампана у Минхену, као научни рад који је дао изузетан допринос историјској науци.
По повратку у Београд, 1897. године изабран је за ванредног професора, а 1901. за редовног професора Филозофског факултета Велике школе, на предмету Општа историја старог века. Ванредни професор Београдског универзитета постао је одмах по његовом оснивању 1905. године.
Био је добровољац у Првом светском рату. Након преласка Албаније, одлази у Француску, где је провео остатак рата. На Универзитету у Марсеју, као и на Филозофском факултет у Клермон Ферану, по одобрењу француске владе, Вулић је почео да држи предавања српским, али и француским студентима. По завршетку рата враћа се у Београд, где је 1919. изабран за редовног професора Филозофског факултета.
Инспирисан установама народних универзитета које је посећивао у Француској, Вулић је био главни идејни творац и један од оснивача Народног универзитета у Београду (1922). На његову иницијативу средства из Фонда Задужбине Илије М. Коларца су искоришћена за Народни универзитет, који је 1923. године преименован у Коларчев народни универзитет.
Аутор је преко 500 научних и стручних радова из политичке, књижевне и културне историје антике, епиграфике, нумизматике и класичне филологије. Објављивао је и у иностраним научним часописима на француском, немачком, енглеском, руском, италијанском и пољском језику. Писао је студије и есеје о класичној грчкој и римској књижевности. У својим радовима истицао је аналогије између Хомерових епова и српске народне поезије, веома запажене су и његове студије о песницима Старог Рима. Бавио се и књижевном критиком, пратећи савремену југословенску књижевну сцену између два светска рата писао је приказе о делима Андрића, Крлеже, Жупанчића.
Активно је учествовао у археолошким истраживањима на теренима Србије и Македоније. За проналазак некрополе код Требеништа у близини Охридског језера и римског позоришта у околини Скопља примио је одликовање Француског археолошког института. Народни музеј у Београду, као и у Нишу и Скопљу чува у својим збиркама античке уметности многе вредне предмете и уметничка дела која су плод Вулићевих археолошких истраживања.
За редовног члана Српске краљевске академије изабран је 1921. године. Био је потпредседник Међународне уније академија у Бриселу, дописни члан Француске академије наука, дописни члан Бечке академије наука, дописни члан Румунске академије наука, члан Вергилијеве академије у Мантови, редовни члан Берлинског и Бечког археолошког друштва, почасни доктор Универзитета у Падови и Клермон Ферану. Такође, био је оснивач и дугогодишњи председник Историјског друштва у Београду. Заслужан је и за оснивање Југословенског историјског друштва.
Принудно је пензионисан 1938, из политичких разлога због неслагања са члановима владе кнеза Павла. Наставио је да држи предавања на Коларчевом универзитету. Током Другог светског рата био је заробљеник у Бањичком логору. Према једној легенди међу логорашима је одржао и своје последње предавање „О пропасти Западне римске империје“.
Оставио је неизбрисив траг у нашој историјској науци, археологији и класичној филологији.
Преминуо је 25. маја 1945. године у Београду.