Дан Српске академије наука и уметности: Беседа академика Владимира С. Костића, председника САНУ

Беседа или не, тек ово је моје последње регуларно обраћање члановима САНУ као председника ове куће. Након осам година, својом вољом и без икаквих притисака, налазим да би сваки мој покушај продужења вршења ове функције, уз потпуну неизвесност да ли би ме академици уопште поново узели у обзир, био наметљив, претеран и без трунке пристојности. Једноставно, време је за друге!

Да ли сам, ближећи се крају мандата, задовољан постигнутим? Наравно, не! Ипак, радио сам са сјајним особама и немојте сумњати у моју искреност када анализу ових осам година закључујем парафразом да су успеси искључиво њихови, док су грешке моје. Наравно, постоје сиве зоне мојих поступака које вредносно не могу са сигурношћу да одредим. Говорио сам оно што сам сматрао истином, упркос крсташки резолутним насртајима да ми се то право ускрати. Међутим, уколико сам у нечему од онога што сам рекао грешио, неће бити срећније особе од мене, јер су неке од тврдњи које сам изрекао биле болно саморањавање.

Данас нећу да наводим шта је урађено, али ћу покушати да вам у кратким тезама изнесем свој субјективни доживљај неких од изазова пред САНУ, избегавајући њихову хијерархију по тежини и без осврта на шири контекст у коме наша кућа живи. Људи којима верујем и са којима сам сарађивао, „оптужују” ме за претерано коришћење црне боје у сликању свакодневнице. Стога, на самом почетку желим да вас уверим да у смисао САНУ и њену будућност верујем више него у тренутку када сам ову функцију преузео. Ипак, времена нису захвална за националне академије, са разлозима који су ван, али не ретко и унутар њих самих. Иако на први поглед звучи конфузно, живимо у периоду „фундаменталног интеррегнума”, што наше обавезе да то време објаснимо, потражимо решења и промовишемо „заједничке вредности које би омогућиле појединцу да се осети делом нечега што одражава његове потребе“, чини још већим. Садашњи тренутак најближи је Баумановом „флуидном друштву” у чијој су основи одсуство снова, идеологија и утопија, те став да „ово што живимо нема алтернативу”, како би се „народи и појединци уверили да им не треба други свет осим постојећег… и да ова реалност исцрпљује све могућности”. То међутим, не може бити тачно и ми смо дужни да упорно трагамо за могућим алтернативама, превасходно у науци и уметности.

Долазећа глобална економија тежи ка стању у коме ће само 20 одсто радне снаге моћи да обавља неопходне послове. У допунској сенци нуклеарног, еколошког, демографског и других Армагедона, милијарде људи биће напросто сувишне и са ускраћеном „друштвеном функцијом”. Црнохуморно се констатује да је „од експлоатисања горе једино не-експлоатисање. Уз гротескне резервоаре вишка радне снаге, постаће привилегија бити експлоатисан” (могуће је да ћемо се ми ускоро суочити са потпуно супротним сценаријом). САНУ се, нажалост, није превише бавила проблемима цивилизације који су под сенком етичке упитности. А требала је! Јер, „одсуство сумње једнако је одсуству скрупула”, и та опомена посебно важи за нас, чланове САНУ.
Да ли су и коме данас потребни капацитети САНУ? Сведоци смо, не само код нас, маргинализације сличних институција. Што се тиче односа САНУ и власти у Србији намеће ми се утисак „тихог” занемаривања и незаинтересованости, које не сматрам случајним, сем у пар области (а и ту не претерано!), које јесу инхерентне Академији, али није добро да постану и непрелазне границе њеног утицаја (истине ради, мада углавном на техничком нивоу, сарадња је била веома коректна са Министарствима културе, просвете и финансија). То стање се битно разликује од улоге коју су САНУ и њени источници имали у прошлости, уз упадљиво смањење удела наше куће у разматрању низа државних и друштвених проблема (сем када то радимо „непозвани”), а посебно у поређењу са неким другим институцијама (мада није упутно да будемо део свих „симфонија” у овој држави). Не бежећи од одговорности, па и претенциозне слутње да сам и сам у том смислу постао сметња и камен о врату Академије, надам се да ће се мојим одласком врата барем оне неопходне сарадње нешто шире отворити. Међутим, препорука за оне који ће на ово место доћи није, не може и не сме бити какав упадљиви партијски активизам и искључивост – али, о томе ћете за пар месеци ви одлучивати!

САНУ може и треба да буде критикована, али један број апсурдних напада приморава нас да апелујемо: хајде, за почетак, да бар пробамо са истином! У непокретном друштву са унапред подељеним и фиксираним улогама, Академија се чак и од стране супротстављених друштвених група непрекидно смешта у давно задате оквире и предрасуде, укључујући идеолошке. По њима САНУ није скуп аутономних појединаца често дијаметрално различитих ставова, већ недељива органска целина, попут какве унитарне, готово завереничке партије. Када се кроз наше деловање покаже да то није тачно, изазивамо љутњу и бес или упечатљиво и „гласно” занемаривање (да не подсећам које су све активности САНУ прећутане). Дужни смо да разумемо ко (ма колико они били различити) и зашто од нас очекује да у овом балу под маскама ћутке носимо додељене маске конзервативности, токсичног шовинизма и ретроградне искључивости. Срећом, већина, мада не и сви чланови Академије, имају јасан ”отпор према (унапред задатој) слици, а да о раму и не говорим”. И добро је док је тако! Често је текст оптужби и потказивања отужно истоветан, независно од различитости оних који критике износе, што може да побуди, хоћу да верујем неоправдану сумњу на извесну усклађеност. Технологија таквог поступања и образац мрзовоље веома је стар. Мери Бирд у књизи Senatus populusque Romanus помиње слику на зиду крчме у Остији из 2. века са поређаним грчким мудрацима (нпр. Талес из Милета, Солон из Атине, Хилон из Спарте…). Сваки од њих је повезан са натписом који се не осврће на области политике, науке, права или етике којима су се бавили, већ простачким сентенцијама, према добро познатој скатолошкој теми”. Ауторка налази да је у питању агресивна народна шала, прецизније поруга против елитне културе полупијаних гостију крчме, допунски охрабрених малиганском некритичношћу. Ипак, Мери Бирд луцидно примећује да је неко морао да зна боље да чита од просечног посетиоца крчме у Остији, а богами и да понешто зна о тако поређаним мудрацима, да би се гости крчме наводно сами усмерили на оно што су доживели као „претенциозност интелектуалног живота”. Дакле, постојала је намера (додао бих, можда управо цезарске власти). Нико и не помишља да прави паралелу између нас и грчких мудраца – све је на нашу штету, укључујући и чињеницу да се простаклуку нисмо баш супротстављали, али сам просто хтео да укажем на један образац који се испољава у атмосфери популизма, тог „вештог и мајсторског претварања приватног у јавно”, уз додатну способност да се до краја експлоатише страх и, додао бих ”лебдећа мржња” у потрази за објектом. У тој атмосфери мало је места за елите, нежељену одредницу коју кроз очекивања дела јавности и нама намећу. Трагика интелектуалца је вероватно у томе што се неизбежно налази у раскораку између непријатне усамљености и још непријатнијег сврставања – мада, да се не заваравамо, у самој САНУ присутна су оба искуства, што од нас захтева допунску мудрост.

Посебно у друштвима недовршене транзиције отвара се простор за вештачко диференцирање и самопрокламовање нових, не ретко међусобно супротстављених елита, које траже простор и моћ, и које су у обавези, или су прављене управо због тога, да поједу своје претходнике (за неке од њих САНУ му дође као дезерт). Једном речју: „нове елите”, без свести о сопственим ограничењима, дометима и одговорностима, чиме постају још опасније, делом вештачки стваране у политичким инкубаторима, добијају јасну намену у обрачунима, октроисању сумњивих система вредности и приземне политичке користи. Моје мишљење је да се нешто слично догађа овде и сада.

Популизам промовише правоверност и то ону за коју Орвел саркастично каже да подразумева „да се не мисли, па чак ни да се осећа потреба за мишљењем”, што се надокнађује упоредним грађењем култа омнипотентности политичког вође, уз ритуално везивање успеха и идеја за једног појединца. A историја нас учи да свако лично нагомилавање власти тог типа по правилу узрокује имобилизацију институција и иницијатива, и бекство од одговорности – стања која погодује демократском дефициту обавезују нас да на начин својствен САНУ, прво себи, али, када је неопходно и другима, гласно укажемо: „Memento mori!”

Убрзање готово свих сфера живота измешта нас у време инстант ставова и експрес одлука. Нисмо ли управо ми у посебном проблему када се суочавамо, истина на нивоу информација које има и било који грађанин, са олако постављеним и понижавајућим, меркантилно дефинисаним захтевима да неумесном брзином решавамо вековне проблеме Косова и Метохије, а све у контексту једног сасвим другог сукоба? Став да „ово није време мислећих, већ време делујућих” драматично подрива темељне позиције Академије, позиције засноване на сталном друштвеном дијалогу и подели одговорности.

Корисници интернета и друштвених мрежа више пажње посвећују дезинформацијама него веродостојним подацима. Или, како Умберто Еко каже: „…да тријажи не приступамо посредством културе, већ по сопственом нахођењу; стога нам прети опасност да ускоро добијемо шест милијарди енциклопедија, чиме ће било какво разумевање постати немогуће”. У том простору додатно делују они који организовано граде неповерење у науку и уметност (нпр. скорашња критика наших чланова, али без освртања на уметничке димензије њиховог рада, већ на основу политичких интрига и пљувачком залепљених етикета; уколико су мртви тим боље, отмености ових критичара не смета чињеница да мртви боксери не могу да узврате ударце – напротив!). На жалост, повремено се и сами коцкамо са овом релативизацијом, док су наше одбрамбене линије често тешко препознатљиве. И да се не заваравамо, не због тога што су добро камуфлиране! Шта нам преостаје? ALLEA сматра да за традиционалне националне академије прелаз у дигитално друштво значи да оне морају постати још транспарентније, уочљивије и више јавне него до сада. Међутим, у таквим покушајима протеклих година су нам подметани Тројански коњи у циљу наметања учешћа одређених кругова у рад и контролу саме САНУ. У извесним случајевима смо својим грешкама и нехајношћу, понекад богами и сарадњом, а у последње време бојим се и свесном злоупотребом Академије за сопствене идеолошке и ине циљеве, противницима подастирали црвени тепих. Недавно је Академија злоупотребљена у обраћању госта, а по повратку у некоректном представљању ставова САНУ као целине. Могућа мишљења појединих наших чланова, на које они имају пуно право, право за које ћу се свим срцем борити упркос неслагању, грубом генерализацијом су приказана као политичко сврставање САНУ. Нисмо никоме поверили преношење било каквих порука (још увек то чинимо сами), поготово када поруке нису у сагласности са доступним званичним ставом ИО САНУ, чиме је имплицирано да је он наметнут. Од кога? А манипулације се, то треба да знате, настављају! Поново је време да се запитамо: шта је САНУ нама, и шта смо ми њој? У претходним изборним циклусима несхватљиво смо пренебрегли пад броја чланова, губитак равнотеже међу областима, старост и родну заступљеност. Ја то сматрам грешком и у тој грешци видим и своју кривицу.

САНУ радно делује у три временске равни: (1) прошлости, (2) актуелном тренутку методама које су инхерентне САНУ; пре кратког времена помињало се евентуално укључивање САНУ у разматрање косовско-метохијског чвора, па су постављана питања о нашој спремности и вољи да се у тако нешто упустимо. А одговор је био да смо једна од ретких институција која тим питањем није престајала да се бави – уморни смо од давања доказа. Врата САНУ по том, и не само по том питању, нису никада закључавана (тачније држана су отворена), уз свест да је оно што можемо да понудимо знање, искуство и мудрост наших чланова, коначно, њихова мишљења (понављам, мишљења!), пазећи да за нашу средину уобичајеном мегаломанијом допунски не преоптеретимо ионако пренапрегнуту биолошку, историјску и економску носивост државе и народа. Права истина је међутим, да није ни било озбиљнијих покушаја да се та врата отворе. (3) Треће, на научно заснованим предвиђањима и припремама за сусрет са будућношћу, кроз оријентацију на дуже, критичне пројекте, са много више усредсређености него до сада (слично већ покренутим стратешким пројектима).

У личном избору кључних задатака, поред неупитног инсистирања на појединачној изврсности у науци и уметности докле год је то могуће, усуђујем се да издвојим неке најосетљивије: неговање српског језика и писма, критичке историографске науке, идентитетска истраживања и уметност. Бојим се да малим народима поново следи двоструки посао: упорно неговање сопственог језика и писма, али и мултилингвалност као императив. Ту бригу у САНУ морамо организованије да поставимо (при томе не мислим ни на какву језичку инспекцијску службу), уз свест да су досадашњи пропусти последица кадровског осиромашења.

САНУ је у обавези да учествује у дефинисању вредности које ћемо у нашем колективном завежљају пренети преко брисаног простора глобализације. Посебно наглашавам место уметности, чија је функција по Хајнеру Милеру: „да створи острва на којима сећање може да се чува, где машта може да се обнавља. Да се ради против бујице којој је у основи сатирање способности стицања искуства. Јер кад колектив више не може да стиче искуства, он више не може ни да се брани… Уметност мора да буде језгро отпора против тога.” Истина, чудесно нарасло знање „није још примљено у нову, складну слику света… Збир свих наука није у нама још постао културом“. Напетост која постоји између различитих области науке, културе и уметности заправо је делом вештачка последица наше спознајне ограничености и можда је управо позиција Академије најповољнија у остваривању „плодотворног сродства“ на изглед непомирљивих и методолошки удаљених области.

Идентитет није стари мач случајно ископан у каквој њиви. Верујем да се решење његовог ребуса не налази само у прошлости – он се гради, исто онолико колико се негује и памти, по Магрису као „никад довршено трагање”. У књизи господина В. Милосављевића луцидно је примећено да схватање о апсолутној аутохтоности једног народа, племена или етничке групе (не само да смо окружени таквим ставовима, него се они све више појављују и у нашој средини) на „арбитраран начин прекида временски низ догађаја који чине историју, ставља тачку на историјско истраживање и укида историјску свест… Међутим, оно омогућује да се из нарације о прошлости оних који су означени као аутохтони, искључи и сама помисао насиља и неправде према другима… Аутохтони народи су, такорећи, праведни по дефиницији”. А таквих једноставно нема! Отуда ваљда и заокупљеност вечитим пријатељима или вечитим непријатељима. То су услови у којима се ствара (али и гаји) утисак сталне угрожености, завера и континуираног ванредног стања, који у колективној уобразиљи оправдавају систематско угрожавање грађанских и политичких слобода, стварајући широку друштвену основу за фобије најразличитијих врста и захтев за октроисаним јединством са предусловом да се ставови оних који то јединство траже безусловно и некритички прихвате.

Повређени неразумевањем, али и са не нужно неоправданим осећајем понижења, све мање способни да рационално сагледамо сопствене грехе, грешке и заблуде, са све мањим познавањем света у коме живимо, прибегавамо опасном обрасцу самосажаљења и ескапизма, уз мистификацију нашег по нечему надалеко чувеног ината (мада је и сама реч вероватно изведена из турског инатчилик), окрећемо главе од актуелних историјских и друштвених токова који малициозно, или још горе и тачније, све незаинтересованије теку око нас, тонући у лажну дилему, која се повремено чује и међу овим зидовима, „завичај или свет”. Верујем да САНУ може упорним промовисањем наших научних и уметничких искорака да укаже на решење овог ребусе за које верујем да гласи „завичај у свету”. Јер, било каква врста изолације Србије би била и коначни успех њених хипотетичких „уклетих непријатеља“ (под условом да постоје). Са једне стране, разочарани у садашњицу и без посебних очекивања од будућности, као колективитет брзим и одлучним корацима грабимо ка декорисаној прошлости – укратко, напред у прошлост! Такво повлачење из „временске зоне садашњице, у својој основи као кључни механизам има историјску трауму… може се десити да престанемо да објашњавамо реалност каква јесте и да се уместо тога пребацимо на прошлост и покушамо да је поново оживимо, из почетка створимо или повратимо.” Постмодернизам, већ дуго на заласку, се посветио, а нама оставио „нове лудичке и ироничне интерпретације прошлости, и на различите начине се укрстио и са нихилистичким поривима“. Управо у промишљању нашег положаја и историјског континуитета, геостратешке оријентације и избору путева за будућност видим неопходну улогу САНУ! Криза унутар саме ЕУ, којој званично, а приватно верујем да, упркос њеним актуелним ограничењима и грешкама, треба да тежимо, делом је последица недостатка заједничког европског идентитета. Међутим, у разматрању како да се тај зјап превазиђе, Кастелс као могућност злокобно наводи и претеће, готово расистичко „самоодређивање искључивањем другог, свих оних који нису попут нас, тј. ксенофобну дистинкцију.” А то се заправо већ уверљиво догађа у ЕУ и уз, како хоћу да верујем, наше несналажење (ако је само несналажење у питању), прети српском народу, друштву и држави. У избегавању те кобне замке видим још значајнију улогу САНУ!

О нашим, али пре свега својим грешкама говорио сам свих ових осам година, уз сада већ од понављања излизану тврдњу да САНУ заслужује много већу лојалност, а повремено и одбрану, него што је добија од актуелних чланова. А без жеље да глумим пророка (у чему сам доследно неуспешан), ипак слутим да ће Академији у релативно блиској будућности, бити потребна наша одбрана. Овде у огромној већини седе сјајни научници и уметници, па за САНУ не треба бринути, под условом да савладамо бесмисао сопствене сујете и егоизма, који уме, истина ретко, да нас наведе у заблуду да смо ми потребнији САНУ, него она нама (а тога је било!); ако савладамо свој повремено старошћу ушанчени опортунизам и хипокризију и преузмемо ризике изговарања истине како је ми видимо и како се то од нас очекује, чак и када су у сукобу са „потцењеном вољом људи за слепилом”; ако укажемо да је патриотизам креативнији и захтевнији од марширања у организованој гомили; али више од свега, када покажемо да смо и када не мислимо исто, способни да се не прогањамо, мрзимо и вређамо, већ да се саслушамо, разменимо мишљења и, ако је икако могуће, извучемо поуке.

На крају, чланови САНУ морају остати доследни својој научној и уметничкој компетентности и слободи, као и свом интегритету и поштењу, на фону речи једног од наших оснивача, великог Јована Стерије Поповића: „Ко преза роду истину рећи, худ је да народ учи“ или десетерачких поука: „Ни по бабу, ни по стричевима…”. У овим конфузним временима сва је прилика да ћемо у таквим покушајима често остајати усамљени, осумњичени и оспоравани, понекад оптуживани да смо подлегли греху довођења у питање ставова већине. Али, на памет су ми пали редови нашег Миланковића који у предговору књиге Кроз царство наука, цитирајући Виланда, каже: „Житељи Абдере… који свога суграђанина Демокрита, највећег природњака и мислиоца свога доба, прогласише за будалу и позваше Хипократа, славног лекара, да ту душевну неуравнотеженост Демокритову испита и писмено потврди… експертиза Хипократова сврши се тиме што саопшти Абдерићанима да је Демокритос једини житељ њихове вароши који је душевно потпуно читав.” Свестан да Хипократ одавно није међу нама, да ми свакако нисмо једини „душевно читави” у овој средини и да је данашња цивилизација опортунизам дигла на ниво мудрости, ипак верујем да и по цену наведене стигме треба да останемо верни етосу наше куће. Наравно, уз малу напомену да само традиција која је спремна да се самосвесно мења у ослушкивању времена и потреба средине из које је потекла, има шансу за дуговечност.

И да завршим како приличи старцу који слути гора времена: нека нам и у будућности ово буду највећи проблеми, а САНУ ће у сваком случају наставити да „хода, жури, посрће, трчи, пада или маршира упоредо са овим народом и овом средином која ју је изнедрила.“ Јер други народ и другу државу напросто немамо!

Петак, 18. новембар, 2022.