Година академика Александра Белића
Српска академија наука и уметности у 2026. обележава Годину академика Александра Белића (Београд, 2/14 . 8. 1876 − Београд, 26. 2. 1960), једног од водећих српских и светских слависта прве половине XX века, дугогодишњег председника Српске краљевске академије и Српске академије наука.
Основну школу и Прву мушку гимназију завршио је у Београду, где је 1894. године уписао студије славистике на Филолошко-историјском одсеку Велике школе. Након прве године, студије наставља на Универзитету у Одеси, а потом и на Универзитету у Москви, на ком је 1899. године дипломирао с одличним успехом. Наредне године на Универзитету у Лајпцигу одбранио је докторску дисертацију „Zur Entwicklungsgeschichte der slavischen Deminutiv und Amplifikativsuffixe” („О историјском развитку словенских деминутивних и амплификативних суфикса”), под менторством чувених професора Карла Бругмана и Августа Лескина. На предлог професора Лескина дисертација је штампана на немачком језику у Архиву за словенску филологију у два дела, 1901. и 1904. године.
По повратку у Београд, Белић је изабран за доцента Велике школе (1900/01), а већ 1901. године и за ванредног професора. Године 1904. изабран је у звање редовног професора на Великој школи. Након оснивања Универзитета у Београду 1905. године наставља академску каријеру на Филозофском факултету, где је 1906. изабран за ванредног професора словенске филологије, српског језика и опште лингвистике.
На почетку своје академске и научне каријере посветио се дијалектолошким истраживањима, која ће изнедрити његово капитално дело Дијалекти источне и јужне Србије (1905). Ова знаменита студија објављена је у првом броју часописа Српски дијалектолошки зборник, који je Александар Белић основао при Српској краљевској академији. Изузетне су његове заслуге на плану покретања лингвистичке периодике у Србији. Заједно са Љубомиром Стојановићем основао је часопис Јужнословенски филолог (1913), а такође је оснивач часописа Наш језик (1932). У све три публикације, које и данас излазе у издању Академије и Института за српски језик САНУ, био је главни уредник.
Након завршетка Првог светског рата, изабран је 1919. године на Филозофском факултету у Београду за редовног професора. Дужност ректора Београдског универзитета обављао је школске 1933/34. године. У звању редовног професора формално је пензионисан 1954. године. Међутим, он је и после тога предавао на факултету као „хонорарни редовни професор”. Кроз свој педагошки рад извео је генерације чувених филолога, лингвиста и слависта.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1905, а већ нарeдне године постао је редовни члан. Дужност генералног секретара Академије обављао је од 10. септембра 1923. до 17. фебруара 1937, када је изабран за председника СКА. Треба истаћи да је Белић у функцији тадашњег секретара СКА, на свечаности педесетогодишњице Академије, која је одржана 24. јануара 1937. године, сачинио и прочитао исцрпан Извештај који се састоји од Предговора, Увода и посебно насловљених делова: I Друштво српске словесности, II Српско учено друштво, III Српска краљевска академија. У писању прецизне историје САНУ овај извештај ће бити незаобилазан као и његови опширни радови о СКА који су као посебна издања штампани 1936. године.
Током немачке окупације Србије у Другом светском рату Гестапо га је ухапсио 4. новембра 1941. године, неколико месеци провео је у Бањичком логору. По завршетку Другог светског рата, поново је преузео функцију председника Академије, коју је обављао до смрти (1960). Од оснивања Института за српски језик САН (1947) био је његов директор. Посебно је активно радио на стварању квалитетног лексикографског кадра и на припремама за издавање Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Белић је руководио израдом I књ. Речника која је изашла 1959. године. Био је заговорник јединственог српскохрватског језика и један од потписника Новосадског договора (1954).
Као дугогодишњи председник Српске академије наука, Александар Белић је имао изузетну улогу у развоју српске науке, институционалном јачању Академије и афирмацији српске и југословенске филологије на међународном научном плану.
Његов импресивни научни опус садржи преко 900 библиографских јединица, међу којима су и научни радови објављени на немачком, руском и француском језику. Своје општелингвистичко учење најпотпуније је изложио у двотомној монографији О језичкој природи и језичком развитку. Лингвистичка испитивања. I и II (књ. I 1941, друго изд. 1958. и књ. II 1959), која се сматра његовим животном делом. Из богатог научног опуса издвајају се и дела: Акценатске студије I (1914), Дијалектолошка карта српског језика (1905), О двојини у словенским језицима (1932), Вук и Даничић (1947), Вукова борба (1948) и др. Аутор је више универзитетских уџбеника и граматика за средње школе, као и правописа, међу којима су Правопис књижевног српскохрватског језика (1923) и Правопис српскохрватског језика (1950, 1952).
Био је члан многих иностраних академија и научних друштава. Изабран је за почасног професора Московског универзитета „Ломоносов“ (1947). Универзитет у Глазгову (1951) и Карлов универзитет у Прагу (1946) доделили су му докторате honoris causa. За свој научни рад примио је многа одликовања, међу којима су: Орден Светог Саве I реда (1930), Краљевски орден Карађорђеве звезде III реда (1932), Национални орден Легије части (Ordre national de la Légion d’honneur, 1933), Краљевски орден Југословенске круне I реда (1937), Орден рада I реда (1949), Орден заслуга за народ I реда (1955) и др.
Својим научним радом дао је пресудан допринос развоју српске и словенске лингвистике, нарочито у областима дијалектологије, акцентологије, фонетике, морфологије и историје језика. Сматра се једним од оснивача словенске синтаксе, а његов опус представља један од темеља изучавања граматике савременог српског језика и упоредне славистике.
Као свестран истраживач, изузетан научник и педагог, Александар Белић је својим делом оставио неизбрисив траг у историји лингвистичке науке на јужнословенском простору.